Дистрикт
Друштво

Marija Ivanković — Decenija tkana nitima za identitet žene

„Deset sekundi je potrebno oku da odluči da li će vas gledati, i njegovom vlasniku da li će nastaviti komunikaciju sa vama“, počinje svoju priču Marija Ivanković Jurišić, modna dizajnerka i vlasnica umetničke radionice MARIJA HAND MADE iz Šapca. Možda i manje od deset sekundi je dovoljno da biste shvatili da želite da je slušate i budete u njenom društvu. Tu nema dileme. Marija pleni. Takvo je i ono što stvara. Koji god komad da taknete, topao je i mek, koliko njene reči i osmeh. Svakoj niti, pletenoj, veženoj ili tkanoj, dala je život na svoj način. I tako već deceniju. Osvaja žene. Osvajaju i one. Njenim modelima privlače poglede, provociraju i zadirkuju. Svejedno da li je to „Beli anđeo“, ili poslednja u nizu kolekcija jesenjih boja, maštovito sklopljena od pačvoraka različitih materijala. Svi oni, slažu se koliko u mašti kreatoke, toliko i na modelu. Taj pazl ona je počela da sklapa tačno pre deset godina. Vlasnica ove jedinstvene radnje u Srbiji, umetnica Marija Ivanković-Jurišić, zbog ljubavi prema modnom dizajnu i tkanju, i u želji da ženama preporuči unikatni odevni predmet, počela je sa proizvodnjom na jesen 2007. godine kada je u rodnom gradu, u Gospodar Jevremovoj ulici broj 7 otvorila umetničku radionicu i tkački atelje.

Marija za razbojem (Foto: J. Gubelić)

„Posle diplomiranja u Beogradu, na Odseku za dizajn kože i krzna, odlučila sam da se vratim u Šabac, jer mi je za ideju koju sam imala bio potreban veliki prostor za razboj, zalihe materijala, a kod kuće sam to već imala. Mama je bila pred penzijom, pa smo kupile jedan razboj i tako smo krenule. Svi iz familije su se udružili da nam pomognu. Kupila sam zalihe materijala i tako smo krenule“, objašnjava Marija, sada već poznata dizajnerka.

U radionici (Foto:J. Gubelić)

Mala umetnička radionica u centru grada, mesto negovanja starih zanata, tesna od rukotvorina i odevnih predmeta za žene, postala je mesto gde su dame koje „drže do stila“ makar povremeno svraćale da vide šta je to novo već prepoznatljiva Šapčanka kreirala. A u toj umetničkoj radionici sve je vrvelo od umetnosti. Satkano od stila, na razboju koji je do te 2007. godine bio alat zarobljen u podrumima naših baka.  Marija ga je oživela. Taj tradicionalni srpski alat stvara ono što su umele naše bake. Ume i Marija. Hekla, štrika i veze. Pletenine i štofovi su od vune, svile, pamuka, lana… jer su upravo ti materijali garancija da će se dame koje nose ove modele osećati udobno i prijatno. U svaki od ovih komada ugrađeni su lična emocija i sati rada, koje buduće vlasnice umeju da prepoznaju. Ono što je stvarala, bilo je i za prestonicu.

Unikatni predmeti (Foto: J. Gubelić)

„Onda sam počela da razmišljam o Beogradu i 2010. godine otvorila sam svoju radnju u Čumićevom sokačetu, koja i danas lepo radi. Izbacivala sam po dve kolekcije godišnje. Radila sam puno. Savladala sam sve ručne radove. Kupila sam mašinu za štrikanje. Sećam se da sam na prvu reviju, baš kada sam krenula da radim, poslala pet kaputa u Čikago. Svih pet su prodati. To mi je dalo motiv da je to moj put“, priča Marija.
Ne seća se šta je od tog novca kupila, ali nije ništa za sebe. Toga bi se setila. Sav novac koji bi zaradila, ulagala je u nabavku materijala i opreme. Tako su njeni modeli stigli na piste u Australiji, Budimpešti, Švajcarskoj, Nemačkoj, Holandiji..
„Sećam se kada sam se u Hagu pojavila na pisti sa iglama, to je pozdravljeno sa oduševljenjem. Od nas se očekivalo da nosimo svoje modele. Pletenina je bio moj adut“, priča Marija.

Marijini modeli za zimsku sezonu (Foto: J. Gubelić)

Evropsko iskustvo bilo je vetar u leđa da kroči na pistu grada „ljubavi i mode“. I u toj konkurenciji njene rukotvorine bile su primećene.
„Posle toga su krenule prve porudžbine. Jednu kolekciju sam plasirala, a sada za jednu radnju u Parizu radimo štofove koje ja kreiram. To su unikatni štofovi koji se koriste za izradu obuće i torbi. Tako da polako ulazim na mala vrata i verujem da će u budućnosti moji proizvodi sa imenom i prezimenom jenoga dana stići na to tržište“, priča šabačka dizajnerka.

Modeli koje žene obožavaju (Foto: J. Gubelić)

Za svakim razbojem sede žene. Rade ono što vole. To je privilegija koja nema cenu. Smirene, opuštene okreću čunak, rukuju brdom, snuju konac i vunu. Upredaju zlatne žice. Stvaraju.
„Kod nas ima žena koje uživaju u tome da nose nešto što imaju samo one, nešto što je baš za njih rađeno, u čemu su jedinstvene, posebne i sebi svojstvene. Usled duge izolovanosti postoji ogromna „glad“ za svim što nam dolazi spolja, sa zapada, i da se konstantno borimo i utrkujemo da budemo isti. To smatram prolaznom fazom i verujem da ćemo se sve više vraćati svojoj tradiciji i sebi“, objašnjava.

Marija radi ono što voli (Foto: J. Gubelić)

Marija je dobitnica nagrade „Cvet uspeha za ženu zmaja“ u potkategoriji samozapošljavanje – za najuspešniji i najkretivniji koncept samozapošljavanja, koji je ostvaren uz pomoć podsticajnih sredstava države za nezaposlena lica.
Srećna je jer radi ono što voli. Tu je utkala svu onu ljubav koju je opredelila za taj deo života. Srećna je jer ne mora da podilazi formi već neguje suštinu, a ona se upravo ogleda u našoj jedinstvenost i originalnosti koju ne treba oblačiti u uniformu, več joj dati slobodu.

 

 

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима