U krvi mu je vatra, a po užarenom gvožđu u sedmoj deceniji bije kao da mu je 18. U svojoj radionici, dok čekićem udara, Borislav Jovanović iz Svileuve kuje i stihove. Tako ima pesmu za svakoga. Do sada je, uz nakovanj, napisao oko 8.000 pesama.
Svileuvo, ala si mi fina,
Gvožđe kujem, kamera me snima.
Kujem gvožđe i stihove brojim,
Celog dana kraj nakovnja stojim.
Kujem brusim i željezo varim,
Ostao sam ja još majstor stari.
Majstor za desetak sela Posavotamnave mušterije dočekuje i ispraća stihovima, i to sve sa jednim ciljem.
– Uživam da nasmejem narod. Da budem veseo čovek i ja i oni pored mene. Ne volim ljude koji su zadrti, ljubomorni – priznaje Bora.
A svoje znanje gradio je decenijama. Otac je želeo da bude kolar i nastavi porodičnu tradiciju, ali on je shvatio da to nije za njega.
– Radio sam sa njim drvenariju, i jednom dao mi da prerežem neko drvo i ja to skratim za par centimetara. Hteo je da me ubije. Odem kod komšije kovača da vidim kako će on da reaguje kad skratim gvožđe. Ali on stavi u vatru gvožđe i iskuje još pet centimetara. Meni se svideo taj zanat i kažem ocu da on pravi drvo, a ja ću gvožđe – seća se majstor svojih početaka.
Tako je bilo tada, a tako i sada, na izmaku sedme decenije uz čekić, vrelo gvožđe i rimu.
Vruće gvožđe pa se lepo kuje,
U tri sela nakovanj se čuje.
Uspeo je čak i robota da napravi, jer, kako kaže, on ne naplaćuje rad, nego znanje, kog ima na pretek.
– On meni pomogne oko grubih radova, posle finiš udarim ručno i obradim kako mi godi. A nekad su bila teška vremena. Tad smo lupali moja žena i ja. Ona zgrabi macolu od šest kilograma, ja sa jedne strane, ona sa druge. Tako se radilo. Nije bilo struje, brusilice, ničega. Samo primitivan alat. Posle ju je spasila struja – šali se.
U Posavotamnavi poznaju ga po nadimku Krajput, jer je njegov deda čak u vreme Turaka imao kuću pokraj puta. Hrabrosti im nikada nije manjkalo, ni za šalu, ni za smeh, jer vreme tako brže i bezbrižnije leti.
