У крви му је ватра, а по ужареном гвожђу у седмој деценији бије као да му је 18. У својој радионици, док чекићем удара, Борислав Јовановић из Свилеуве кује и стихове. Тако има песму за свакога. До сада је, уз наковањ, написао око 8.000 песама.
Свилеуво, ала си ми фина,
Гвожђе кујем, камера ме снима.
Кујем гвожђе и стихове бројим,
Целог дана крај наковња стојим.
Кујем брусим и жељезо варим,
Остао сам ја још мајстор стари.
Мајстор за десетак села Посавотамнаве муштерије дочекује и испраћа стиховима, и то све са једним циљем.
– Уживам да насмејем народ. Да будем весео човек и ја и они поред мене. Не волим људе који су задрти, љубоморни – признаје Бора.
А своје знање градио је деценијама. Отац је желео да буде колар и настави породичну традицију, али он је схватио да то није за њега.
– Радио сам са њим дрвенарију, и једном дао ми да прережем неко дрво и ја то скратим за пар центиметара. Хтео је да ме убије. Одем код комшије ковача да видим како ће он да реагује кад скратим гвожђе. Али он стави у ватру гвожђе и искује још пет центиметара. Мени се свидео тај занат и кажем оцу да он прави дрво, а ја ћу гвожђе – сећа се мајстор својих почетака.
Тако је било тада, а тако и сада, на измаку седме деценије уз чекић, врело гвожђе и риму.
Вруће гвожђе па се лепо кује,
У три села наковањ се чује.
Успео је чак и робота да направи, јер, како каже, он не наплаћује рад, него знање, ког има на претек.
– Он мени помогне око грубих радова, после финиш ударим ручно и обрадим како ми годи. А некад су била тешка времена. Тад смо лупали моја жена и ја. Она зграби мацолу од шест килограма, ја са једне стране, она са друге. Тако се радило. Није било струје, брусилице, ничега. Само примитиван алат. После ју је спасила струја – шали се.
У Посавотамнави познају га по надимку Крајпут, јер је његов деда чак у време Турака имао кућу покрај пута. Храбрости им никада није мањкало, ни за шалу, ни за смех, јер време тако брже и безбрижније лети.
