Ни после четрнаест година није разјашњено убиство гардиста Драгана Јаковљевића и Дражена Миловановића у касарни на Топчидеру, нити су ухваћени починиоци. Њихове породице и на ову годишњицу траже само једно – да сазнају истину о њиховој смрти. Тако је и у дому Јаковљевића у Белој Реци код Шапца.
Мајка Роса и данс је неутешна (Фото: Ј. Губелић)
Та ноћ, 5. октобра 2004. године у дому Јаковљевића у селу Бела Река, недалеко од Шапца, као да и данас траје. Тог дана Роса Јаковљевић повезала је црну мараму коју и сада, четрнаест година касније не скида. У црном је и Јанко, Драганов отац. То је први знак туге, а кад проговоре, зајецао би свако.
„Сваки дан је исти, а овај је најтежи. Тада се све врати уназад, сећање, бол, туга. То је тешких четрнаест година. Сваки дан устајем и питам се зашто се то десило, а одговора нема. Нема мог Драгана а нема ни истине ко га је и због чега убио. Отишао је да служи држави а вратили су га у ковчегу. Да је била болест или саобраћајна несрећа, могла бих да разумем, али ово не могу“, прича Роса, док јој се очи пуне сузама.
Једини циљ је сазнају истину о смрти сина (Фото: Ј. Губелић)
Данас ће на гробље, баш као и сваког другог дана, да оплакује сина. Не усуђује се да иде пут Београда где њен супруг Јанко Јаквљевић последњих 14 година „обија врата“ државних установа тражећи истину о погибији сина. Узалуд.
„Ми знамо да нашу децу ништа не може вратити али било би нам лакше да бар неко за то одговара и да се љага скине и са нас. Само да добијемо одговор коме су сметали. Нама је само стало до истине“, прича Јанко Јаковљевић, отац гардисте Драгана Јаковљевића.
Чертнаест године борбе за истину ( Фото: Ј. Губелић)
Са правним заступницима договарају даље кораке. Не губе наду, иако се случај пред органима у Србији не приводи крају.
„Две године случај стоји и ништа се није радило на томе. Сви се погибије наше деце сете само петог октобра. Сада смо решени опет нешто да радимо. Видећемо да ли ћемо се поново обратити суду у Стразбуру или председнику државе. Нешто морамо радити. Истину морамо сазнати. Породице оних који су отишли, а такође су били војници, гледају у нас. Те мајке траже од нас да будемо на челу колоне, да поведемо протест, да нешто урадимо. Стварно је жалосно и срамота. Доказано је да су деца убијена а држава ништа не предузима. Ми смо добили одговор из Стразбура, Вашингтона, Немачке. Три четири комисије су доказале да су деца убијена. Држава не може да каже да нису убијени. Она само треба да предузме нешто“, закључује Јанко.
Са истом поруком, исписаном на Драгановом портрету завршавају и почињу сваки дан: „Нека ти на небу друштво праве божји анђели, твоја овоземаљска честитост то заслужује“. Заслужује и они истину о смрти, али ње ни до данас нема.
