У Мачви пољопривредници не иду у њиву док се не чују са Ђорђем Дукићем из села Равње. Овај младић, заљубљеник у природу и своје село, још од једанаесте године интересује се за метеорологију. Сам је набавио метеоролошку опрему и почео да прогнозира. Овај посао ради искључиво из љубави и без икакве новчане надокнаде.
Кад се навуче сиви облак над село Равње, код Ђорђа нон-стоп звони телефон. Зову комшије да питају да ли да крећу на њиву, хоће ли киша или град?! На сваки позив Ђорђе одговара детаљно и стручно, и тако помаже свом селу.
Покрај капије поставио је инструменте на којима даноноћно прати временска кретања, а онда обавештава мештане шта се напољу спрема.
– Ђорђе нам је број један – прича Ненад Банчевић, који задовољно хвали предусретљивост свог комшије.
И то је овом младом човеку довољно, јер све ради из чисте љубави према метеорологији, свом селу и мештанима, не тражећи ништа заузврат.
– Ни интереса, ни користи немам, ово је све просто моја љубав. То волим, пуни ми батерије и чини ме позитивним – објашњава Ђорђе Дукић колико му значи овај несвакидашњи хоби.
Тако је било од детињства, а онда је од рођака из иностранства добио дуго очекивани поклон. Био је то први апарат којим је могао да прикупља метеоролошке податке.
-Ујак у Бечу му је купио ту справу и онда је почео отада то да ради. Звони стално телефон, некад се ја јавим кад он није ту, комшије питају какво је време да ли да купе детелину, да ли да купе сено. И он кад им каже да морају купити, они одмах купе. Како он то зна, ја немам појма – чуди се бака Вера Дукић.
Све креће од главног сензора, уз помоћ ког овај младић прати ваздушни притисак, температуру, ветар, и на основу тих параметара прогнозира време за Равње и суседна села. Из невелике импровизоване метеоролошке кућице пружа се сплет жица и каблова, умрежених у јединствени систем који прикупља импулсе из атмосфере.
– Ту меримо температуру и ваздушни притисак, из њега је повезан горе сензор за ветар, који мора бити на десет метара висине. Сензор за температуру, ветар, кишу, све то мора бити раздвојено, да би се правилно могло мерити – објашњава младић.
Још неколико инструмената налази се у дворишту и то му помаже за прецизније податке. Ручним и дигиталним кишометром мери количину падавина по метру квадратном. На крову сензор за ветар мери смер, ударе и брзину ветра. Све мере техником стижу на малени екран у Ђорђевој дневној соби. Податке касније обрађује и поставља путем интернета, како би мештани могли да виде његову прогнозу.
– Станица шаље сигнал на главни сензор, преко кога се даље подаци учитавају на лаптоп, одакле их постављам на сајтове на интернету – показује.
И ту нема грешке, кажу мештани који на дневном нивоу прате извештаје на мрежама и сајтовима.
– На основу његове прогнозе знамо да ли треба да грејемо пластенике, да ли треба да их отварамо више у току дана, све зависи од њега – прича Николина Беловуковић.
Завршио је ловство и рибарство, али је све време сам учио метеорологију. Још као дечак, 2006. године, почео је да води метеоролошки дневник. Сваки дан је бележио дневне температуре, кретање ветра и непогоде. Дечјим рукописом, тек навикнутим на мастило, овековечио је сваки временски тренутак током две деценије. Уз илустрације током сунчаних и снежних дана, уткао је љубав према свом хобију.
-Баш ми је занимљиво било, с обзиром да нисам имао ни инструменте, нисам ништа имао, да барем нешто буде документовано, пажњу сам посвећивао посебно тим екстремним временским непогодама, као на пример мећаве или екстремне температуре – сећа се Ђорђе.
Када су стигле савремене могућности, почео је да прави електронску базу метеоролошких података. Знање је углавном стицао на интернету, на форуму метеоролога аматера и од стручнијих колега.
– Гледао сам како они тумаче карте које су иначе веома тешке за тумачење. Температура, на пример, може да има по неколико различитих симулација – каже.
Занимало га је шта се крије иза облака, како ударају муње и громови, зашто настаје дуга. Појаве на небу почео је и да снима, а посебно му се допало хватање муња.
– На бициклу, док смо бежали од олује, снимао сам муње, и једна је ударила баш близу нас, и баш је било страшно. Треба имати храбрости и изаћи у олују, обично се људи склањају у кућу, а ја једва чекам да видим хоће ли нешто ново бити у облацима, да сликам – прича о својој професионалној страсти, која је већа и од грома и муње.
Тада је посебно срећан јер живи оно што воли, и све из чисте љубави према природи и свом селу.
Из серијала „ОСОБЕНОСТ МАЧВАНСКЕ РАВНИЦЕ“. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Богатић. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
