Када је Селамавит Кебеде Шибеши (31) из Адис Абебе постала српска снајка, привлачила је знатижељне погледе Шапчана. Данас је са сином Марком редовно виђају у цркви у шабачком насељу Летњиковац. Разлике између две културе, супруг Милош Кобас(55) и лепа Етиопљанка премостили су захваљујући љубави и поштовању.
Кување кафе у Етиопији је друштвени догађај (Фото: Ј. Губелић)
Селамавит је из Етиопије понела срце пуно љубави, кофер и своју џезву, да би и у Србији уживала у незаобилазној церемонији кувања и испијања кафе. Овај поступак у њеној земљи, колевки кафе, део је друштвеног живота и гостопримства. Кафа се поставља на ватру, затим се пече, испушта мирис, а њена припрема траје и по два сата, довољно да се лепа Етиопљанка и Србин Милош присете како су започели своју романсу.
– Ја ништа нисам знала о Србији и о њеном народу док нисам упознала Милоша. Прво смо се дуго дописивали. Веровала сам му и онда сам одлучила да дођем – присећа се Селамавит.
Селамавит са родитељима (Фото: приватна архива)
Слике које су размењивали преко интернета биле су једини знак препознавања, па умало да дође до забуне када је стигла у Србију.
– Мене је болео кук, па сам спорије ходао. Међутим, на аеродром сам повео два друга. Један од њих је мало старији и има 65 година. Пошто је он њу препознао, јер је видео слике раније, кренуо је према њој, а она је стала у чуду мислећи да је то неко други и препала се. Тек кад је угледала мене, схватила је да није никаква превара – прича Милош, који је већ боравио у Африци.
Због љубави и Милоша дошла у Србију (Фото: приватна архива)
Због посла електровариоца Милош је пропутовао Европу, а онда је стигао и до Африке. Није био у Етиопији, али је Африку и становништво одмах заволео. Међутим, судбина је учинила да Селамавит упозна преко интернета. Неко време трајала је виртуелна комуникација, а онда ју је позвао да дође у Србију. Овде је била три месеца и схватила да жели да остане.
Убрзо су одлучили да се венчају. Славље у Адис Абеби трајало је три дана, уз младине обичаје. Разлике између две земље удаљене преко 4.000 километара, премостила је љубав.
– Они су другачији од нас. Бучни су кад се веселе. Њени родитељи су мене одмах прихватили. Међутим, она је веома тиха и скромна. Ништа не тражи. Када је питам да ли јој треба нешто, одговор је увек исти. „Не треба“. Не жели луксуз. Разлике постоје и у обичајима и у храни. Они припремају хлеб који се зове инџера. Он је кисео и влажан и у њеној земљи тај хлеб обожавају, међутим, мени се не свиђа – прича Милош.
Срећна породица (Фото: Ј. Губелић)
Споразумевају се на енглеском, а матерњи амахарски језик прича са сином. На српском зна да каже само оно што воли.
– Ја волим сарму – каже Селамавит, која је за три године пробала сва српска јела. Пасуљ јој се не свиђа, мада је научила да га кува. Милош је био главни учитељ, а део српских јела учила је и од свекрве, која живи у Бањи Ковиљачи.
Селамавит у Србији прави сувенире (Фото: Ј. Губелић)
У соби неколико успомена подсећају на њену земљу. Преко целог зида је слика Адис Абебе, тако да сваког часа може да види зграду у којој је живела. Преко пута густо насељеног блока, једна уз другу, збијене уџерице. Беда. То је слика Африке, која има и лице и наличје.
– Код њих је то нормално да једни живе у богатству, а дуги у беди. Ипак, они сви делују срећно. Смеју се и увек су весели. То је диван народ – прича Милош.
Сваке недеље одлази на службу а кући славе Светог Николу (Фото: Ј: Губелић)
Сваке недеље Селамавит одлази на службу у шабачки храм на Летњиковцу где су на Свете Тројице крстили сина Марка. Онда се враћа кући инспирисана пределима, покушавајући да их пренесе на сувенире. Ових дана на мотивима у облику срца покушава туристима да дочара Шабац, који је после три године и она заволела.
– У почетку је било тешко, али сад ми се свиђа. Једино ми је зима проблем. Овде сам први пут видела снег – прича лепа странкиња која се у својој земљи пре посла туристичког техничара бавила манекенством.
Милош чини све да заволи Шабац (Фото: Ј. Губелић)
Када стигне пролеће, све је другачије, уз љубав и срећу коју су Милош и Селамавит пронашли.
