Живот у Мачви пре једног века није се могао замислити без колиба. Кућице зидане углавном од блата и сламе, биле су уточиште у сезони пољопривредних радова. Ту су подизани дрвени обори за ситну стоку, свиње и овце, а живот се одвијао од раног пролећа до касне јесени. Некада их је било на десетине, а данас је остала тек понека, попут колебе у Мачаванском Белотићу, да прича причу о једном времену које је обележило мачванску равницу.
,,Те кућице су врло просте, тек колико за то да човек има где заклонити главу од кише и зла времена. Грађене су овако: ударе се четири сојира ( дирека ) учетврт. Наоколо се уплете прућем, али се остави рупа за врата и баџа, која је служила место прозорчића, па се оно пруће улепи блатом да не би ветар продувао. Озго се покрије кровином или кором од дрвета,, – написао је у роману ,,Хајдук Станко,, песник равнице Јанко Веселиновић.
Баш једна таква и данас опстаје у хладу у крошњи столетних топола и самониклих дудова, на међи између села Штитар и Мачвански Белотић. Стоји нетакнута као у прошлом веку када је Прелићима значила и заклон и дом.
-Значи много. То не може да се плати. То су успомене, сећања на детињство, одрастање, много тога. Ја сам као мали овде одрастао, а мој отац провео век – прича Слободан Прелић.
До колебе усред мачванске равнице, између поља кукуруза, стиже стазама које је сам утабао. Са истим осећањем као када је био дечак. Тада је долазио пешке, неколико километара само да осети мирис пољског цвећа и окупа се у каналу недалеко од колебе.
-Једноставно, један део живота је овде, најкраће речено. Ја то не знам, не могу да опишем. То треба да осетиш из душе. То је нешто твоје, што не може да се купи. Можете да купите ви шта год хоћете, али кад вас нешто веже за то емотивно, то је то не може да се купи – прича кроз сузе.
У 15-ак квадрата стало је све што је потребно за живот – кревет, фотеље и креденац.
-Овде је кауч. Он може да се развуче па могу двоје да спавају. Имам фотељице. То сам скупљао, дао ми овај, дао ми онај, али сам некако укомпоновао то све – показује стари намештај.
Слободанови преци оставили су овде своје успомене, баш као и он. На зиду урамљена црно бела слика са венчања његових родитеља, а по зидовима гоблени и репордукције слика.
-На овој слици смо отац, мати и ја кад сам био мали. То је сликано шездесетпете, шесте ја нисам био пошао ни у школу – показује Слободан вредну успомену на црно белој фотографији окаченој на ескер на зиду.
Тишину овде ништа не може да наруши, као ни таму када падне мрак.
-Када долазим овде ја обично користим свећу. Али, иначе, отац је користио фењер и лампу на гас. Ево је ту горе на зиду – прича.
Да ли вам је данас проблем што немате струју?
-Зашто би био проблем?! Ми смо само на то навикли – каже Слободан који лампу не пали јер не може да нађе гас за њу.
Скромна кућица од цигле, која је заменила окућницу од блата и сламе, за ову породицу била је други дом. Ту су држали стоку и обрађивали њиву од Ђурђевдана – хајдучког састанка, па до Митровдана – хајдучког растанка.
-Покојна мајка је долазила ту предвече да музе краве. Онда овде преноћи, па онда ујутру то млеко се носило и предавало у некадашње задруге. Онда опет тако идући дан предвече дође па музе. Бивало је ту до 30 и 40 литара млека, па се то све на бициклу носило, јер тада није било аута – присећа се Слободан давно прошлих времена.
Ипак, нису оскудевали ни у чему. Живот нису могли да замисле без оваквих кућица које су биле привремено склониште у сезони пољопривредних радова. Разбацане по атарима, чували су митове мачванских предака. Када би и Мачване питали шта им значи ова окућница, они би одговарали: “Треба нам ко леба”. Отуда и назив ових имања колеба.
Живот у њој не би могао да дочара ни чувени песник мачванске равнице Јанко Веселиновић. То мора да се доживи.
-Овде лети кад спавате морате да се покријете. Толика је хладовина и пријатно и лепо. То треба да се осети, да се осети зора, да се осете мириси, цвркути птица. То не може да се опише. Не знам, ја нисам писац, не могу да опишем, али мора да се доживи – прича.
Некада их је било на десетине у сваком Мачванском селу. Осим обичним људима, оне су биле инспирација уметницима равнице, од Јанка Веселиновића, Милорада Панића Сурепа до Милића од Мачве. Данас је остала тек по која, напуштена и оронула.
-Једна или две, евентуално у које неко помало долази, а некада, у кругу од километар било је 12 оваквих као ова. Само преко овог канала било је четири – прича са сетом у очима.
Зато је њихова вредност за власнике посебна.
-Кад ме питају пошто бих ја то продао, ја кажем да нема пара. Због много чега. Неко ће казати, па како нема пара?! Али, нема пара – искључив је Слободан.
Овај надалеко редак сведок прошлих времена упркос пролазности опстаје у хладу старе крушке Такуше. И док се опраштамо од колебара, открива нам бригу која га годинама тишти, да ли ће са његовим одласком нестати и његова колеба.
Колебе су се врло често јављале и као предмет сликарске и књижевне инспирације. Највећи мачвански сликар, Милић од Мачве у својој Повјесници пише да је 1956. године провео “три чудесно лепа месеца“, сликајући у колиби у потесу Накућиште у селу Белотић. Боравак у Накућишту, у “рају свога детињства“, најпресудније је утицао на његово “сликарско рађање“.
О колебама је писао Милорад Панић, песник и истакнути културни посленик, рођен је у Глоговцу, у Мачви.
Милорад Панић Суреп – КОЛЕБАРИ
Има их свуда по Балкану,
чича зараслих у браде беле.
Сами са собом причају у дугу дану
грдећи врапце и хвалећи пчеле.
Њихов је свет и сав смисао
неки плетени тор и небо променљива ока;
ко јагње кротка им мисао
не иде даље од баште босиока.
Њихова љубав сасвим проста,
зрачећи свему радост и мир,
пред намерника – госта
износе најлепши мед и сир.
Уз лулу са жишком жари
и сатљик ракије од три лета
причаће вам сву ноћ све старе ствари
и како белим цветом шљивик цвета.
Не чудите се ако у зору рану
и старословенски проговори старац тих.
Има их свуда по Балкану,
заборавила је и смрт на њих.
Пројекат „МАЧВАНИ НАД МАЧВАНИМА” суфинансиран је из буџета општине Богатић. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
