У мачванском селу Салаш Црнобарски и данас верују да их од града чува крст који постављају на раскрсницу сеоског пута. Бандере високе двадесетак метара, у облику крста, мештани постављају уочи Ђурђевдана, у народу познатог као Хајдучки састанак и оне село чувају до Митровдана или Хајдучког растанка.
Од давнина се зна да крст чува село од града, а мештани Салаша Црнобаског верују да су уз помоћ њега и ове године сачували летину.
– Мислим и верујем да је то тачно. Можете отићи да питате било ког домаћина. Било је мало нешто, али да је село страдало, ја то не памтим. Помогло је и даће Бог да помогне још – верује у сеоску светињу Драгорад Јездимировић.
Како кажу, шаље им кишу кад затреба, али не да леду да побије село. И нови крст дошао је у право време, таман да прекине пролећну сушу.
– Нисмо три месеца имали кишу и добили смо је после постављања. Штити од града, од невремена, од свега – тврди Синиша Јездимировић.
Традиција постављања крстова у овом селу преноси се са колена на колено, као и веровање да ће своја имања тако сачувати од невремена.
– Мени је седамдесет година и ја сам то запамтио од детињства. Како ми је отац причао то је од прадеде и деде, с колена на колено ишло. Али није овде био пре, био је на раскрсници – сећа се и старог крста Зоран Јездимировић.
Остало је све исто, дрво у облику крста, начин украшавања и симболика. Мењају га када иструли, тражећи веће, правије и лепше.
– И то иде дрво јошика. Оно расте само поред наше реке Дрине. То је због правине, оно остаје у овом стању, неће да се повија. Онда ми дајемо наш благослов да тај који је одабрао, да може да иде то дрво, и то је дика том човеку, он је пун среће, јер то дрво може да се употреби за овај наш обичај и знамење – објашњава Драгорад Јездимировић.
Мештани верују да ће бити делотворно само ако се дрво украде. Спремнији Црнобарци у шуму полазе крадом, да тајно обаве задатак.
– Двојица-тројица траже, обележи се стабло, па се скупи 12 до 15 људи, иду ноћу, то се краде, иако знам да на пример иду у моју шуму, никакав проблем није , али се краде. Онда се доноси и директно иде код човека који то ради – прича Зоран Јездимировић.
То је мајстор са искуством, баш из овог села. Припрема је детаљна, али кад на бандери засијају боје тробојке, зна да је посао одрадио како ваља.
– Седма ми је ова коју сам урадио. Огулим ту бандеру, дрво, осуши се, и фарбам около у три боје – црвена, плава, бела. Двадесет метара је била највиша до сада, а ова је око осамнаест метара – каже Драган Јошић, у чије је руке поверен ово знамење.
Поставља се симболично уочи Ђуревдана, пред почетак летњих суша и непогода, а у акцији и слављу учествује цело село. Заједничка им је жеља и корист од крста који ће село чувати у наредним годинама.
– Сваки пут када смо постављали бандеру ја сам ту, учим традицију да могу да наставим, за будућност – каже Драгомир Јездимировић.
Нико не зна од када датира овај обичај, али старији мештани памте да је због крста забрањиван за време комуниста па су бандеру данима чували на смену.
– Три дана се чува, па је окивали металним шипкама да је не би тестерама одсекли. Било је и тога – присећа се Синиша Јездимировић.
Такви крстови, иако ретки, могу се видети на још неким местима у околини Шапца, али из Салаша Црнобарског тврде да је одавде све кренуло, а ако делује није ни важно ко га је изумео.
