Пре једног века Драгиње је било познато по Степи Степановићу, команданту Друге армије, који је одавде руководио офанзивом српске војске на почетку Церске битке. Последње две деценије Степу су засенили мештани овог, некада мирног места, раштркани у четири „мале“. Тачније, њихове вишеспратнице које су градили радећи у Бечу. Данас је и њих засенило време. Нису ни налик онима из деведесетих, када су праве дворце чували бели лавови и коњи разиграни. Осиромашило се. Утихнуло. Понешто заборавило и занемарило. У томе је заборављен и Степа.
Командно место Степе Степановића у Драгињу (Фото: Ј. Губелић)
Штаб генерала Степановића, који ће титулу војводе добити управо по победи у Церској бици, налазио се на платоу уз који је данас Основна школа „Мића Странојловић” у Драгињу.
У дворишту оронулог Дома културе налази се споменик славном војводи и камена табла на коју је полагао мапе током чувене битке. Подножје табле обрасло је у маховину, а двориште у ком се играју деца, тик уз споменик, зарасло је у траву. Мермерна спомен-плоча са ликом војводе Степе Степановића и сто са каменом плочом препуштени су времену. А његов лик, уклесан у мермеру из ког избија корозија, нагризло је време и небрига. По бочним странама тешко се назире натпис: „Спомен-плоча са које је Степа Степановић командовао Церском битком 1914. године“!
Пре једног века овај ар земље имао је непојмљив значај. У просторије некада популарног сеоског дома данас је усељена ромска породица. Ово је њихово двориште. Знају ли они ко је био Степа Степановић? Знамо ли ми?
Спомен плоча препуштена времену (Фото: Ј. Губелић)
“Церска битка почела је у ноћи 16. августа. Он је 15. августа био у Драгињу јер је део Друге армије са Уба, преко Бањана и Драгиња кренуо за Цер. Овде их је Степа дочекао, а други део војске Друге армије -Моравска дивизија, кренула је преко Коцељеве и Уба, до Градојевића, да би сутрадан отишла на Цер и ступила у борбу. Степа је 15. августа био овде. Одатле је командовао куда да се крећу његове чете и кад је 16. увече дошло до привих борби на Церу, он је отишао и командовао даље Церском битком све до победе. Практично, почетак је везан за Драгиње али не и целокупан ток. Како то знамо?! Из његових писаних наређења које је издавао све то може јасно да се види. Када узмемо његов дневник који се налази у Историјском музеју у Београду на Калемегдану. У том дневнику се види да је он издавао наређења и потписивао их. То су стриктни формулари који су се попуњавали на исти начин, само су наређења била другачија. Он садржи датум догађаја, место, ко је, шта је и која су наређења издата. Чим промени локацију мења и податке, тако да је нама јасно да је почетак битке везан за Драгиње”, истиче Зоран Живановић, кустос Завичајног музеја у Коцељеви.
Церска битка, фотографија се налази у музеју у Текеришу (Фото: Ј. Губелић)
Двадесетак метара од обележја које се данас налази у дворишту опустелог Дома културе, Степа Степановић је преноћио пред Церску битку и историчари то место, уз поуздане изворе, узимају као командно место у осудној бици и првим нападима, ноћним и јутарњим. Чим је почела битка, Степа се преселио на падине Цера.
“Почетак Церске битке поуздано је везан за Драгиње. Постоје и Степини документи којима је издавао наређења везана за Церску битку где увек наводи да је у питању село Бошњак. Заправо, то и јесте било име данашњег Драгиња. Село Драгиње је Указом краља Александра из 1903. године преименовано у Велики Бошњак. Драгињаци су били листом опредељени према Обреновићима и када се Драга удала за краља Александара, Драгињци су се осетили позвани да промене име свог места у њену част јер је она као девојка била гошћа жене неког трговца Светозара Павловића у Драгињу и овде су је својатали. После њене удаје за Александра, село раније звано Велики Бошњак, прозвано Драгиње. После мајског преврата многи су вратили стара имена, али не и Драгиње. Тако је остало до данас”, наводи Живановић.
Краљиица Драга заслужна за данашње име Драгиња (Фото: Wikipedia)
Кад је 1903. свргнут и убијен Александар Обреновић онда су, по причању старих „управне” власти хтеле да укину име Драгиње, али село није пристало, јер, откако је добило то име није га ни једне године „тукао град”.
Поносећи се што је Степа био у Драгињу, касније се његов боравак преточио у легенду. Причало се да је био овде неколико дана, да је имао шатор и послугу. Ту су, по причама мештана, долазили сељаци са понудама, доносили му млеко и храну.
Управо његова 2. армија је преломила сукоб у првој офанзиви Аустроугарске на Србију. На вест да се непријатељ панично повлачи назад, ђенерал је рекао:
“Видите како је тешко ратовати против Швабе. Кад бежи, не можеш га стићи.”Једно је сигурно, у Драгињу се исписала значајна страница историје, која бледи због нашег немара.
Храст испод ког је Лука причестио војку (Фото: Ј. Губелић)
Овај крај сведочи о још једном важном историјском догађају.
У Драгињу на Диздаревачи, пропланку где је новоизграђена сеоска црква, налази се храст из времена Првог српског устанка. Под тим грмом је, по легенди, јер не постоје историјски докази да су ти подаци тачни, Лука Лазаревић прекрстио своју војску када је кренуо у Бој на Мишар. Ту је служена јутарња служба након чега је поп Лука причестио своју војску. Баш са тог места кренули су пут освајања слободе.
Из серијала “Наслеђе тамнавске равнице”. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Коцељева. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
