Момчило Ивановић из Шапца ових дана бере јапанске јабуке из своје баште. За то време, Хаџи Милета Кузмановић на другом крају насеља Чавић пре мраза убира последње плодове кивија. Они су сведоци да нам се клима мења, па се питамо да ли ћемо уместо српског плавог блага ускоро гајити јужно воће?!
Како су каки јабуке, познате као јапанско национално воће успеле у Шапцу, питају се много који пролазе предграђем овог града? То се пре две деценије питао и Шапчанин Момчило Ивановић, који данас преко целе зиме једе јапанске јабуке узреле у дворишту. Ових дана, када је опало лишће, плодови нетипични за Србију, савили су родне гране до земље. Личе на поморанџе, у боји су кајсије, обликом подсећају на парадајз, па привлаче љубопитљиве погледе пролазника.
-Питају посебно људи који први пут пролазе. Занима их шта је, каква је ово воћка. Ја им кажем да је то јабука, али јапанска – прича Момчило.
То се питао и Момчило када је саднице добио од пријатеља из Црне Горе, не слутећи да ће се воћка, нетипична за ове крајеве примити.
-Ни ја нисам знао ништа о њима. Посадио сам три у дворишту, а две сам овај поклонио пријатељима и ево преко 20 година оне успевају у овом дворишту и сваке године рађају – прича власник необичног воћа за ово поднебље.
Тако је каки јабука преживела све зиме и мразеве, на очиглед пролазника, који понекад посегну за плодом, али сета крађа не заврши укусним залогајем.
-Догађало се да испод дрвета нађем плодове у којима је отисак зуба, али јако слаб, јер су толико тврде да нема тих зуба који могу да их загризу у тренутку кад су зелене. Оне и тада по боји делују да су зреле, јер су наранџасте али да би могле да се једу, морају потпуно да буду зреле – објашњава бивши спортски радник у пензији који у дворишту има и стабло кинеске урме, а посадио је и нар за који верују да може да рађа у Србији.
У пиринчу, пшеници или на ормару добију тамно наранџасту боју и тек тада могу да се једу.
-Тада постају гњиле а њихов укус и изглед подсећа на најбоље мајсторске скуван џем од кајсија. Укус је фантастичан. Има ту свежину коју од кајсија нема и заиста је непоновљив. Једе се тако што се покожица скине, а онда залогаји узимају кашичицом. Како се примичемо петељци укус је опор – објашњава Зорица Ивановић.
Бере се кад опадне лишће и крену први мразеви. Баш тада се налази и на рафовима пиљарница као и у супер маркетима. На грани се ретко може видети у Србији, па ови плодови који сада сазревају у предграђу Шапца и даље су атракција за многе пролазнике.
За то време на другом крају града код Милете Кузмановића плодови су узрели, па се он већ десетак дана слади кивијем.
-Киви је чудна биљка. Рађа сваке године, али је само треба лепо орезати Не тражи посебну негу, заливање ни прскање – прича.
Довољно је да се ореже, а саднице ушушкају између зидова куће. Преко лета чине савршен хлад, а кад дође зима обилују плодовима који нису типични за наше подручје. За размножавање је потребно имати „женску“ и „мушку“ садницу.
-Опрашивач је водећа сорта, јер је киви биљка која захтева опрашивање. Ако нема и једног или другог, дефинитивно да неће да роди – објашњава Милета.
Рађа још нешто у овом дворишту. Личи на џенарике, а уствари је лимун. И то сибирски. Има седам пута више витамина Ц, и разграђује холестерол, објашњава наш саговорник.
-То је сибирски лимун. Он такође рађа сваке године. Овде успева без проблема, јер трпи ниске температуре – показује Милета палету свог воћа.
И Момчило и Милета су сагласни да нам се клима променила, па овде успевају неуобичајене воће врсте из различитих крајева света. Ипак, и један и други уверили су се да ништа не може да замени српско воће.
-Пекли смо ракију од кивија, али нема ни укус ни мирис као наша шљива. Што се тиче јачине она може да се постигне, али није то као домаћа шљивовица – каже Милета.
Ивановићи су правили џем од каки јабука, али није био ни налик оном од шљива.
Зато је ово воће више атракција и без обзира на климатске услове који се очигледно мењају, далеко од масовне производње, али је ту да се задовољи жеља за оним чега код нас нема.