Теодор Тешман Солдатовић, трговац из Бастава, Рађевског среза, био је више од тридесет година најпознатији и најбогатији трговац на шабачкој пијаци. Од Дрине до Рудника кроз народ била је позната крилатица: Плаћа ко Тешман свиње у Шапцу. Он је био поносан на ову изреку и „кроз цео живот гледао је да се она одржи на истој висини“.
Сваке године половином марта Тешман је силазио у Шабац и отварао своју канцеларију. Крајем маја враћао се у Бастав, тамо провео лето и од друге половине септембра до пред сами Божић опет би се „бавио“ у Шапцу, а онда се враћао у Бастав и у току зиме „нигде се није кретао“. Данас је у Шапцу потпуно, или скоро потпуно заборављен.
Тешманова канцеларија у Шапцу налазила се на углу Карађорђеве и Проте Смиљанића, некад Тешмановића сокака и Доњег шора, на месту куће где је крајем 19. века живео Коста Абрашевић. У Тешмановој канцеларији појавили су се први облици сточарске берзе, коју ће доцније његови синови пренети преко пута кад подигну Тешмановића хотел, први на Малој пијаци, с кафаном, пивницом, гостионицом и трговачким собама „из дворишта, под аркадама“.
Тешманов конак у Баставу саграђен 1835. године на снимку из шездесетих година прошлог века
Прича о великом трговцу на гласу започели су његов отац Цветин и стриц Ђурица који су се половином 18. века, као херцеговачке избеглице доселили у Мали Братачић (Бастав). Не зна се тачно када је рођен Цветинов и Ружичин син Теодор, од велике драгости назван Тешманом – последње године старог века, 1799. или прве новог века, 1800. Постао је чобанин, али се није тиме задовољио, а како се сањалица-чобаче извргло у трезвеног марвеног трговца, Младен Ст. Ђуричић пише:
„Запаћеној и ужиреној стоци ваљало је изнаћи и отворити нове и веће пијаце, прво у земљи, потом и у иностранству. А отуда, у повратку, донети на брда око Јадра савремене пољопривредне справе: мотику, косу, срп, гвоздени плуг. Затим круњач кукуруза, па ветрењачу – прву машину која је могла у брда, макар и на волујској запрези. Донети народу бољу одећу и обућу с којом се излазило из старих ропских времена… Кад је кренуо Рађевином од куће до куће, да лучи угојене овце с јагањцима, козе с јарићима, или мршаве свиње, палоције, сваки домаћин, свака удова-самотница пратила је новог и премладог трговца брижно и уз свако излучено грло стоке додавала му дваеслук, грош, каткад и два! – Да ти се, синко, нађе на путу, по туђини. И да мореш отићи што диље до боље пијаце, на добро и себи и нама, свима… Није прошао ни пола Рађевине, кеса пуна! Први капитал за трговину давао је сам народ. Своме изабранику народ је давао и помоћнике, пратиоце и спроводнике, чуваре и гонитеље стоке. Све уз своју проју, с комадом сланине, сира и којом главицом лука у шареној, јадранској торбици о врату…“
Повратак трговчев носио је празник на Јадар: прима се роба, бакалук, обрачунава, раздужује… Народни поверитељи све више се предају младом трговцу: Не треба ми све, газда Тешмане, дај ми само толико и толико, а остало нек остане у тебе. Сигурније ми! Трговац је неприкосновен и за одметнике, у путу и док не сврши с народом, али и после, јер знају и да је у младог Солдатовића јака задруга и верни момци који би за њега „голом шаком за оштрицу ножа“.
Тешманов конак као заштићени споменик културе
Трговачко име Тешмана Солдатовића израстало је из дана у дан. Сребро и злато прихватао је у зобнице. Изгледало је да узима једном руком а даје обема народу, и опет њему остаје доста. Али, трговина „увек најбоље успева кад се наслони на државну власт“. Књаз Милош поставио га за начелника Среза Рађевског и за мајора. Не зна се тачно када, али „на сву прилику“ 1832. године. После неколико година, кад је књаз хтео да га постави за начелника округа, Тешман га је одбио. Кнез Михаило га није ни питао. Чим се обрео на престолу Србије, указом од 27. маја 1840. године поставио га је за начелника Окружја Подринског, а исте године постао је и депутат Скупштине. Сменио га, после прогонства кнеза Михаила и променом владајуће династије, нови владар кнез Александар Карађорђевић и Тешман се вратио својој трговини.
Богомоља Тешмана Солдатовића (снимци из шездесетих година прошлог века)
Тешманов конак у Баставу саграђен 1835. године на снимку из шездесетих година прошлог века и данас као заштићени споменик културе. Са угледом Тешмана Солдатовића расла је и његова задруга, па је његова кућа продужавана и ширена више пута. Ту је Тешман примао среске и окружне старешине, важне путнике, трговце и странце. У њој су били и Вуле Глигоријевић, мачвански сердар, и министри Лазар Теодоровић и силни Тома Вучић Перишић. А кад су протерани Турци и из села Соколске нахије, чуло се да ће кнез ослободилац проћи Јадром. Крајем лета 1835. године, подно дворишта Тешмана Солдатовића, забелео се господствен беговски конак. У њему је, поред кнеза Милоша, Тешман два пута угостио и кнеза Михаила.
Тешманов конак и читав комплекс око њега проглашени су 1962. године за споменик културе, а 1983. категорисан као веома значајно културно добро. Окућницу чине: конак, начелство, три вајата, амбар, велика магаза, млекар, кош, хлебна пећ, пушница, вењак и приземна кућа.
Судница Тешмана Солдатовића (снимци из шездесетих година прошлог века)
Начелникова богомоља подигнута је око 1835. године, а судница око 1832. године. Чим је постао кнезом Рађевине, као носилац и судске и извршне власти, Тешман је, позади старе велике куће у којој је још становао са породицом и задругом, подигао и судницу, са подрумом-тамницом. Начелник срески имао је право да „оцепи“ кривцу до 25, а окружни до 50 батина, дреновом палицом по голој људској задњици.
Срески начелник Тешман Солдатовић у свему се држао као и његов ортак и владар књаз Милош. Господар у великом дому пуном одраслих људи, жена и ђака, слугу и слушкиња, велики поседник земље, пољопривредник и економ, одгајивач расне стоке, посебно коња, а преко границе Србије чувени свињарски трговац. И неписмен, као књаз. Али с „првом свешћу заволео је исправност и држао се ње“. Угледао се и прихватао и боље обичаје нових радњи у сталном додиру с младим и школованим шабачким трговцима. Основао је у Шапцу прву трговачку канцеларију са својом фирмом и деловођом.
Главне магазе Тешман је држао у Шапцу, на Малој пијаци, а оборе позади, између сокака који су водили на Баир и „Последњи грош“. У те оборе је, крајем септембра 1844. године, Тома Вучић Перишић затварао бунтовнике Катанске буне.
У Шапцу је Тешман становао поред својих магаза за храну, шишарку и пекмез. И стан и магазе биле су у дугачкој згради „на глагол“, која је с Мале пијаце слазила до сокака иза којег су били обори. Друга кућа од „Шарана“ навише. Велику пијацу и средиште српског дела града већ су били заузели ранији ратни заслужници, међу којима је дућане испред цркве држао Никола Милићевић, који се већ био одавно преселио из своје Луњевице.
Силаском с власти, Тешман се ослободио једне од најтежих својих дужности. Био је нападан као династијаш и окорели обреновићевац, али је увек и свакоме могао и даље гледати право у очи. И даље је био господин Тешман, и у селу и у чаршији, а када су око 1860. године страни трговци препоручили Параносу и Тешману да бесплатно подижу народу огледне сушнице (пушнице), већ у наредној деценији сува шљива донела је право благостање сиромашним брдима Јадра, али и целој западној Србији.
С пролећа 1867. иако је био нешто „кењкав“, Тешман је „сишао у Шабац“ да својим очима види кад српски капетан Лазар Цукић на челу своје чете улази у шабачки град, а на кулу диже српску заставу. Тад је Тешман наредио да се насред Мале пијаце испеку на ражњевима два велика вола и да се из подрума изваљају огромна бурад с вином и ракијом и да се печење и пиће дели бесплатно народу.
Тог дана било је великог весеља и шенлука. До вечери. А онда су слављеници навалили на пусте домове исељене турске чаршије и шехер Шабац за ноћ је раскопан и разнесен. Грађом из њега саграђен је нови дометак српске вароши – Болнички шор, данас улица Попа Карана.
Окућница данас (Фото: Википадиа)
Наредног пролећа убиство кнеза Михаила у Топчидеру потресло је Тешмана више него ишта у животу. Данима се није појављивао из своје собе, а потом се, другачији, прихватио послова. Неколико година касније, опет пролеће и опет мај. Тешман здрав и крепак шаље сина у Пецку да доведе столара, а потом наређује да мајстора одведе у гајеве на одавно забележено место, посече џин-храст и од њега начини мртвачки сандук. Када је била готова вечна кућа, Тешман је исплатио мајстору рад, вратио се у своју собу и наредио да му се распреми кревет… Затекли су га мртвог, у православном реду склопљених очију и прекрштених руку, а више главе горела је воштаница коју је сам себи запалио.
Сахрањен је на врх Солдатовића виса, на новом гробљишту које је Тешман одавно одредио за себе и своју породицу. Велики крст од мермера донет је из Земуна, а на простом запису чита се да је Теодор Солдатовић звани Тешман поживео 76 година. У вечност се представио 6. маја 1876. године.
Тешман се три пута женио (два пута остајао удовац) и са сваком женом имао је порода. Сем раније помрлих, до зрелости подигао је осам синова и једну ћерку. Своме потомству није оставио свој људски лик. „Ни фотографисан, ни уметнички остварен… Истопио се у родној земљи…“
Из породичног албума (Фото: www.zvoncara.com)
Септембра 1967. године, по причу о Тешману Солдатовићу, шабачки „Глас Подриња“ послао је књижевника Младена Ст. Ђуричића и „једну малу експедицију“ у Бастав. Тада су, међу шибљем, на старом Солдатовића гробљу које је одавно била прогутала шума, одгртали споменике и читали најстарије записе о Тешману. Одгрнули су и „једну тајну“ о којој, каже Младен Ст. Ђуричић, ништа није знао – дупликате споменика. Први је усађиван крај пута – крајпуташ, можда на месту где су укопници први пут спуштали сандук ношен на рукама, ради предаха, а други на гробу. Ти споменички дупликати, само из Тешмановог трговачког дома, тумаче се као знак његове надмоћности. И ко зна каквих још тајни прекрива време. Јер, баш тих дана, када су откопавани подаци о Солдатовићима, лист „Политика“ објавила је „мален податак“ у причи о запуштености Ковиљаче (Смрдан-баре) после србијанских устанака: „Тек за време Књаза Милоша српски старешина Тешман први је даскама оградио места за купање…“
Из Тешмановог конака изродила се цела династија школованих људи. Живели у Шапцу, Београду или ма где у свету, сви су званично Солдатовићи, а приватно, нарочито у Шапцу, Тешмановићи.
Из серијала: Из прошлости Шапца
