У оквиру Ноћи музеја, у галерији Библиотеке шабачке отворена је изложба „Успомене свих наших детињстава“, која кроз личне предмете – фотографије, намештај, одећу, књиге, музичке плоче, инструменте, друштвене игре, играчке, говори о навикама и животу Шапчана у другој половини прошлог века. Аутори су библиотекари, а допринос поставци су дали суграђани чије су се материјалне успомене нашле међу изложбеним експонатима. Поред лепог искуства и сентименталних сећања, која су бројни посетиоци понели са ове изложбе, у ваздуху су остале да лебде паралеле – како смо живели некад, а како сад?
Ко је заборавио, имао је прилику да се подсети, а најмлађи Шапчани неке од изложених предмета са одушевљењем видели су први пут. Ластиш, метални тротинет, ролшуе, лопте крпењаче, бицикл, школице, монопол, поштанске маркице, речници, плоче, салвете – асоцијације су на све оно што је чинило једноставну а испуњену свакодневицу генерација од пре неколико деценија.
– Изложба „Успомене свих наших детињстава“ или „У спомен свих наших детињстава“ настала је из жеље да се присетимо времена када смо сви били деца, када смо гледали једни другима у очи, када смо иако нисмо били онлајн, били присутни у животима једни других. Када се нисмо позивали порукама него стајали испред улаза зграде, довикивали се и могли да очекујемо да ће нас неко изгрдити или полити водом. Кад су нам колена била зелена од трчања по трави и врло често се дешавало да лопту пребацимо у комшијско двориште. Желели смо да се присетимо детињстава када су нам родитељи радили од 6 до 14 часова и цело поподне имали да проведу са нама. Када смо имали времена и за породични ручак и вечеру и за заједничку шетњу. Када нисмо причали о материјалном, новцу и маркираним стварима, већ се договарали да што више времена проведемо напољу заједно – рекла је директорка Библиотеке шабачке Јелена Подгорац Јовановић.
Боросане из Борова. Први пут су се појавилу на тржишту 1986. године. На њиховом дизајну и намени је годину дана радио тим стручњака на челу са ортопедима. Ове су припадале мојој мами – записала је Снежа.
Прва ноћ проведена на стражи. Била је зима 1980. године. Десетар ме је дочекао са шољицом тек скуване кафе. Лепо сећање на једно време, пријатеље и земљу које више нема, наводи Петар.
Део експоната изложбе позајмљен је из етнолошког фонда Народног музеја Шабац. Остатак су личне успомене, фотографије и предмети из детињства библиотекара и Шапчана, које на јединствен и емотиван начин репрезентују вредности којих се са уздахом сећамо.
– Изложба има лични карактер. Сви који су нам донели предмете оставили су кратак запис о успоменама које га вежу за тај предмет. Људи емотивно реагују јер прочитају, на пример, белешку о кувару из 1939. године, који нам је уступила једна Шапчанка, и написла легенду да га је добила од своје свекрве за 8. март, уз коментар: „Хвала јој, али није требало“ – каже Кристина Алексић.
Време заједништва, трајања, али и лепота наслеђивања приказани су помоћу успомена које се и данас као драгоценост чувају у породичним збиркама.
– Најдражи експонати су ми креветац у ком сам провела првих пет година живота и мислим да је занимљиво да наша деца виде да се тај први креветић није много променио, а овај мој је из осамдесетих, тако да је и до данас очуван, и оно што је карактеристично за те раније периоде су ствари које су направљене да трају. На овој изложби можемо видети и ролшуе из педесетих година које смо користили мој тата, брат и ја, а то су биле и прве ролшуе моје ћерке – каже Александра Ердевички, једна од ауторки изложбе и додаје:
– Ту је изложена гитара мог тате коју је добио за 11. рођендан. Занимљиво за тај период је да ако је неко имао инструмент, он га је делио са својим другарима. Мој тата није имао свој бенд, али је гитару позајмљивао другарима који су свирали и тако се нашла у рукама чланова групе која је била предгрупа Ју групи на наступу у Платичеву 1972. године.
Предмете о којима су слушали од старијих укућана, млади Шапчани имали су да по први пут виде уживо.
– Дека ми је причао о лопти крпењачи са којом се играо кад је био мали, а сад сам је видео овде – каже један од најмлађих посетилаца.
Слободно време проводило се у разговору, са породицом, у једноставним хобијјима. Времена је било за све.
Волела сам да посматрам тату како стрпљиво слаже поштанске маркице, загледа их кроз лупу, проверава жигове и да ли су потпуно читаве. Мене су одушевљавале илустације на маркицама и процес скидања са коверата. Било је то дивно проведено време са татом – каже Марија.
Многе навике такође су овде забележене.
Моја бака је била учитељица. За њу је фризура била веома важна, толико да је поред незаобилазних виклера поседовала и хаубу. Жене из комшилука су долазиле код ње да наместе фризуре. Све су биле тако елегантне – написала је Ана.
Изложба ће бити отворена наредних месец дана.
