Јована Баровић (34), дипломирани економиста из Шапца, пре две године одлучила је да напусти посао у осигуравајућој кући и посвети се оном што воли. Данас прави уникатни накит и продаје на изложбама и преко интернета. Накит је одувек волела. Захваљујући уметничком таленту умела је комад који добије на поклон да преправи по свом укусу и тако угоди себи и оном од ког је поклон добила.
Тако је било и са огрлицама и минђушама које је куповала. Готовим комадима накита давала је нови изглед и смисао, а они су привлачили пажњу њених пријатељица. Желећи да имају баш такве, почела је и за њих да прави и поклања. А онда је донела одлуку да хоби претвори у посао.
– Радила сам десет година у осигуравајућој кући посао који одговара мојој струци. Плата није била довољна, па сам почела да радим додатни посао. Међутим, то је захтевало доста времена. Онда сам уз подршку супруга одлучила да ми то буде главни посао. Ни сама не знам како сам у том тренутку имала храбрости за тај корак, али сам донела и одлуку за коју се касније испоствило да је била добра – прича Јована.
Са сто евра у џепу отишла је у продавницу материјала за израду накита и купила све оно што јој је било потребно за прве уникатне комаде минђуша и огрлица. Онда је кренула да ниже перле и драго камење. Тада је, сећа се, настала дивна мушка огрлица, која је одмах пронашла купца.
– Можда је то само била срећа, али то ме је мотивисало да наставим да радим. После два дана ја сам зарадила прве две стотине евра. Практично, надокнадила сам уложено и још зарадила. Једноставно, тада сам схватила да је потребно само одважити се и кренути. И ја сам годину дана пре тога размишљала да ли је то реално, не слутећи да је све оствариво, ако човек ради оно што воли – прича Јована, самостална уметница и чланица Удружења „Креативна индустрија Шапца“, преко ког такође продаје своје рукотворине.
Сама организује своје време, колико ће и шта да ради. Понекад устане усред ноћи и направи скицу идеје, а онда маказама сече бакарне жице и клештима увија око бисерне перле или полудрагог камена од којих ће касније настати уникатни предмети, којима жене не могу да одоле. Овде нема пуно математике и рачуна, али има креативности која смирује и одмара Јовану док ради.
– Раније сам долазила нервозна са посла и узимала клешта у руке, или жице на које сам низала каменчиће. Тако сам себе смиривала после напорног посла на ком сам зарађивала плату тек нешто већу од минималца. Данас не морам себе да смирујем. Радим оно што волим и зарађујем довољно да могу од тога да живим – прича Јована, срећна што је спојила те две важне ствари.
У рукама младе економисткиње, хируршки челик олако се савија. Било да су од позлате, никла и родијума, сви комади су уникатни. Често су асиметрични, попут минђуша којима жене не могу рећи не! Да би се издвојила у конкуренцији дама које праве накит, материјал набавља и из иностранства. Често замоли познанике да јој сликају и купе репроматеријал када путују у друге земље, да би својим рукотворинама дала посебан печат.
– Да би се бавили било којом врстом дизајна, оно што је најбитније јесте заправо љубав и истрајност. Наравно, потребна је и срећа. Моја идеја је била да све што замислим пренесем на материјале и мислим да сам у томе и успела. Колико радим, толики и зарадим. Можда морам више да се борим, али радим оно што волим и сада зарађујем више неко што сам зарађивала раније – прича.
У њеним радовима има примеса стрит-панка, посебно код мушког накита, који снажнији пол радо носи. У комадима се назире хипи покрет јер Јовану привлачи слобода духа, па се и сама тако осећа. Инспирише је музика Ерике Баду, уметнице која се и сама бави израдом накита.
У тренутку инспирације, огрлицу из више слојева склопи за десетак минута. Некада то траје и пола дана, али са истим уживањем.
Подједнако плене она и накит који прави, колико на њој толико и на дамама које уживају док га носе.