Дистрикт
Култура

Hvaljena od kritike, kažnjena od komunista a zaboravljena od Šapčana

“Malo umorna; tihi bol u oku.
Sve je San bilo. Sve bez ostvarenja.
Sve šarene samo fantazije krilo,
pa ipak sve je tako divno bilo”, pisala je uglavnom zaboravljena šabačka pesnikinja. Jela Spiridonović Savić. Između dva svetska rata hvaljena je od domaće i inostrane kritike i prevođena na nekoliko stranih jezika a od 1945, u nemilosti komunističkog režima, koji joj, zbog objavljivanja zbirke eseja u Srpakoj književnoj zadruzi (1944. ), oduzeo pravo glasa. Ipak, Miodrag Pavlović je uvršćuje u svoju Antologiju. Njen ep Pergamenti (1923), koji je Jovan Dučić smatrao jednom od najlepših knjiga na srpskom jeziku posle Prvog svjetskog rata, jedno je od najumnijih i najlirskijih molitvi Svetom Savi.

Jela Spiridonović kada je imala devet meseci, slikano u Beogradu (Zavičajno odeljenje Biblioteke šabačke, Foto: J. Gubelić)

Poznata pesnikinja i prozni pisac, rođena je u Šapcu, 11. januara 1890. godine, u uglednoj lekarskoj porodici, od oca Mihaila i majke Olge. Njeni preci, po očevoj liniji, bili su Grci iz Atine. Tačnije, oko 1830. godine, njenog dedu Janju Sklepasa, tada desetogodišnjeg dečaka, zajedno sa grupom njegovih vršnjaka — oteli su Turci. Pošto se sudbina sa njim gorko poigrala, posle mnogo suza, lutanja i strahovanja, put ga je doveo pred konak Kneza Miloša i Knjeginje Ljubice u Kragujevac. Tu je, mudrošću, milošću i dobrotom Knezovom rečeno da „Grče“ postane „Srpče“, pa je od Janje Sklepasa postao Jovan Spiridonović. U Beogradu se oženio Jelenom, sa kojom će izroditi petoro dece — dve kćeri i tri sina. Posle smrti 1888. godine, ostavio je imovinu vrednu više hiljada dukata i ime dostojno poštovanja i ugleda.

Jela sa bratom, kada je imala deset ili jedanaest godina. Slika je nastala u Šapcu (Zavičajno odeljenje Biblioteke šabačke, Foto: J. Gubelić)

Jelin otac, Mihailo Spiridonović, rođen je 1848. godine, bio je najmlađi sin Jelene i Janje. Posle završetka Velike škole u Beogradu i diplome filozofa, doktorirao je medicini u Beču, oko 1880. godine. Po povratku u zemlju, bio je postavljen za okružnog fizikusa u Šapcu, gde će ostati do smrti, nepunih 30 godina. Po spremnosti da se bolesnicima uvek nađe u nevolji, nazvali su ga „sirotinjska majka“, ali ga to nije sprečavalo da sa puno entuzijazma učestvuje u kulturnoj izgradnji Šapca. Pisao je brojne radove iz kulturne istorije, higijene življenja i medicine, a bavio se i književnim radom, pišuci pripovetke. Umro je u Šapcu 1908. godine.

Jela kao petnaestogodišnjakinja, u gosima kod tetke, Sofije, očeve sestre i teče dr Milana Jevremovića u tečinoj uniformi. Slika je nastala 9.09.1904. (Zavičajno odeljenje Biblioteke šabačke, Foto: J. Gubelić)

Jela je, uz roditelje Olgu i Mihaila, rasla kao srećno dete, okružena ljubavlju i pažnjom. Osnovnu školu i Gimnaziju završila je u rodnom Šapcu 1906. godine, a potom je dobila vrhunsko obrazovanje na francuskom koledžu u Trstu, da bi studije filozofije nastavila u Beču, Njujorku i Milanu.
Udala se za inženjera Vladislava Savića (1873—1957), zagovornika socijalističkih ideja i osnivača Socijalističke stranke Srbije, 1903. godine. Studirao je politehniku u Cirihu, Parizu i Londonu, tečno govorio pet stranih jezika i bio specifična i viseštruko angažovana ličnost ondašnje Srbije. Kao inženjer, radio je na podizanju elektrana (Leskovac) i trasiranju pruga (Kavkaz); bio je stalni dopisnik Ruskog slova, londonskog Dejli telegrafa, milanskog Korijere dela sera i francuskog Eko de Pari; kao novinar ili političar boravio je u Rusiji, Londonu, Njujorku, Beču, Minhenu i Trstu; bavio se publicistikom, prevodilaštvom, naučnim i književnim radom.

Jela kao verenica, 1910. godine (Zavičajno odeljenje Biblioteke šabačke, Foto: J. Gubelić)

Jela Spiridonović Savić oglasila se prvi put 1919. godine zbirkom pesama Sa uskih staza, koja je posvecena prolecu, budjenju erotskih strasti i zudnji za beskrajem. Vreme o kome peva je tesko, poratno. Obdarena retkim senzibilitetom i filozofskim umom, okrenula se od ove teskobe misticnom prostranstvu:
I ponesi me,
ponesi tako, u sjajnom
dugom putu
tvoga zlaćanog zraka,
o, Sunce,
Svetlosti moćne
vodi me
iz Carstva mraka.

Masarikova 14. Tu je nekada bila kuća Spiridonovića (Foto: J. Gubelić)

„Jela Spiridonović Savić, pesnikinja između dva svetska rata, uspevala je da ujedini erotsko i ekstatično tako da to bude moderna i komunikativna poezija“, rekao je o njenom stvaralaštvu Dragoljub Stanković, pesnik i kritičar. Bila aktivan član medjunarodnog Pen kluba u predratnom periodu, a posle rata i član Društva književnika Srbije. Čežnje Jele Spiridonović Savić, prokažene autorke čije je delo nakon Drugog svetskog rata ocenjeno kao nedostojno, nerodoljubivo i izdajničko, bile su usmerene prema svetu izgrađenom od mašte. Njeno pisanje učinilo ju je ekscentričnom figurom srpske književnosti prve polovine XX veka – figurom koja prkosi uvreženim predstavama o književnicama i njihovim delima.

Dve slike u donjem delu nastale su u Zagrebu, 1916. godine, za vreme rata. Prva je po dolasku, a druga po odlasku, posle bolje ishrane (Zavičajno odeljenje Biblioteke šabačke, Foto: J. Gubelić)

Pesnička zbirka Večite težnje objavljena je 1926. godine, sa predgovorom Jovana Dučića: „… Jela Spiridonović-Savić se odvaja sadržinom od svih mlađih, čak i najboljih… Ja volim njenu religioznu i duboku inspiraciju… Put ove pesnikinje nije završen. Ja verujem da će on biti širok, i pun iznenađenja.“ Ono što je zamerao mlađima — slobodan stih, razvučenost i verbalizam, Jeli nije pripisivao kao manu.
Prema oceni studioznog analitičara Radomira Konstantinovića, pesma Žena iz ove zbirke, po svojoj stilskoj jednostavnosti i simbolici, spada u red najznačajnijih Jelenih ostvarenja:

Žene,
sve one nose krvavi krst,
crveni krst
materinstva.
Sve one nose plamenu zvezdu
sa Istoka.
Zato su njihove
oči čudno duboke:
krst udubljuju.
Zato su njihove oči
pune svetlosti:
zvezde odblesu.
Al oko usana
lebdi im nešto detinje,
što se ne buni
na krst
i ne čudi se
zvezdi.
U 1939. godini objavljene su Jeline pesme Jesenje melodije i prozno delo. Usledio je lirsko-epski spev Pergamenti, koji je objavljen 1923. godine.
Miodrag Pavlović, u svojoj Antologiji srpskog pesništva (XIII—XX veka), nasao je mesta za Jelinu pesmu Februar iz ove zbirke, uz sledeću napomenu u predgovoru: „Na osnovu naših antologičarskih lektira smatramo da treba za istoriju književnosti još čitati Jelu Spiridonović-Savić…“.

Jela Spiridonović Savić „Pocerju“–pesma. (1939. g.) Originalan rukopis. Međuopštinski istorijski arhiv (Foto: J. Gubelić)

U Pripovetkama, Jelin pesnički senzibilitet je nadjačao proznog pisca. Sve njene priče zapravo su pesme u prozi, a likovi sa bogatim unutrašnjim životom i nabojem deluju sentimentalno.
Poslednja u nizu, u nesrećno ratno vreme, 1944. godine, objavljena je knjiga eseja Susreti. Izašla je u izdanju Srpske književne zadruge, na čijem čelu je za vreme rata bio tada već vremesni književnik Svetislav Stefanović koji je novembra 1944. godine, u oslobođenom Beogradu, streljan kao izdajnik. Godinu dana kasnije Komesarska uprava, na čelu sa Đurom Gavelom, objavila je izveštaj Srpska književna zadruga pod okupacijom, u kome je njen rad okarakterisan kao „nedostojan, nerodoljubiv, izdajnički“. U izveštaju, na listi honorara primljenih od Srpske književne zadruge, među 54 imena autora, našlo se i ime Jele Spiridonović-Savić. Danas više nije od značaja što su na spisku, između ostalih, bila i imena Sime Pandurovića, Todora Manojlovića, Desanke Maksimović… Bilo kako bilo, glas Jele Spiridonović-Savić je utihnulo. Neshvaćena, skrajnuta i zaboravljena, okrenula se prošlosti i imaginaciji.

Madam Savić, isečak iz novina (Zavičajno odeljenje Biblioteke šabačke, Foto: J. Gubelić)

U odlomku iz članka „Žene mistici“ Jela Spridonović Savić napisala je:
“Mistici… Pred njima kao pred kakvom velikom tajnom zastaju začuđene oči naše. Da li će se zavesa povući, i mi ikada sagledati suštinu njihovih bića, ili ćemo uvek ostati udivljeni, i sa večitim nagađanjem o dubokoj tajni njihovih duša?
Volite da živite nepoznati i da vas niko ni za šta ne ceni.
Sebi ništa ne priznavati, a misliti lepo o drugima, jeste velika mudrost i veliko savršenstvo“.
Ovako mistici. A kakva su duševna stanja između inspiracija kod pesnika. Kakva je razlika tu između njih? Ogromna. Pesnici čekaju hvalu, slavu, aplauz. Izgleda da su bez toga vrlo nesrećni. Da se razboljevaju i umiru pre vremena, da lude i ubijaju se. Kako ih je morao dobro poznavati njihov genijalni, veliki brat, kad je rekao: „Zaista je njihov duh, paun nad svim paunima, i more sujete….“, pisala je Jela Spiridonović — Savić.

Biografija književnika Jele Spiridonović Savić. Opis srednjoškolskog i fakultetskog obrazovanja. Radovi. Međuopštinski istorijski arhiv (Foto: J. Gubelić)

Jela Spiridonovic-Savić je umrla u Beogradu, septembra meseca 1974. godine.

Iz serijala “Znamenitih trag”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

 

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима