Зоран Максимовић из села Зукве код Коцељеве отишао је у Београд почетком седамдесетих година прошлог века, али никада заувек. Свом родном месту враћао се кад год може, желећи тако поново да проживи најлепше тренутке свог детињства. Ове године дошао је са идејом да детињство учини лепшим малишанима овог краја. У селу Зукве од сопствених средстава реновирао је школску зграду за омладину, урадио ЊЦ у Основној школи „Мића Станојловић“, као и спортске терене за малишане овог тамнавског села.
Посетеа добротвора (Фото: Ј .Губелић)
У учионици грађеној тридесетх година прошлог века учио је и Зоран Максимовић. Захваљујући њему и супрузи Зорици данас овде ништа није исто.
„Раније смо ишли у пољски ЊЦ, а сада имамо овде у ходнику. Много нам је лепо“, каже Кристина Живановић, једна од четири ученика ове школе.
Малишани сада имају боље услове (Фото: Ј.Губелић)
Истина, њих је само четворо. Скромни су и не траже пуно, али се радују бољим условима у својој школи. Њих троје су прваци, док у четврти разред иде један ђак. Довољна им је једна учионица, која је сада, захваљујући хуманом мештанину налик градским.
Просторије за омладину (Фото: Ј. Губелић)
Овде сада све блиста – нов ЊЦ, кухиња, а у ходнику сто за тенис. Али, то је само делић оног што је овај хумани човек урадио за своју школу и место где је рођен. Прво је кренуо од оронуле зграде где су некада живели учитељи.
„Да сте дошли пре неколико месеци, ви ову зграду не бисте препознали. У овим просторијама плафон је био скроз обрушен, са зидова је отпао малтер, врата су била поломљена, једноставно, није се могло ући у ове просторије. Школа није имала средстава за реконструкцију, тако да је то било осуђено на пропадање“, присећа се Соња Поповић, директорка ОШ „Мића Станојловић“, која је раније радила у овој школи.
Дом за омладину (Фото: Ј. Губелић)
То пропадање зауставио је Зоран. Данас је ово топло и пријатно место за омладину мирног тамнавског села која има свој кутак за дружење, а Зорану, хуманом и скромном, испуњен је дечачки сан. Он је на ноге дигао цело село и општину Коцељева. Радило се дан и ноћ. Сада је свака просторија измалтерисана и окречена у топле боје. Поправљен је кров и степениште. Ту је нова кухиња, купатило и просторија за дневни боравак. Све је опремљено новим намештајем, а овај хумани човек купио је и телевизор да омладина одве може да гледа утакмице.
„Кад сам ја био млад ми нисмо имали где да се окупљамо. Видео сам да немају ни они. Онда сам решио да им то приуштим. Реновирао сам ову зграду и верујете ми, сад ми је пуно срце кад их видим како се овде друже и брину о овој кући“, прича Зоран Максимовић.
Зоран и Зорица Максимовић са ученицима (Фото: Ј. Губелић)
Њих четворо донедавно играли су се на трави. Захваљући њиховом добротвору данас имају спортски терен и лепо уређен паркић. Цело двориште ограђено је новом оградом. Ту су нови кошеви, голови, парк са клупама, љуљашке и мобилијар за забаву. А они, да му узврате, на школу симболично су поставили таблу са захвалницом за учињено Зорану и његовој супрузи Зорици.
Школа је добила спортски терен (Ј. Губелић)
О свом делу Зоран прича скромно, не величајући оно што је учинио. Можда је баш изненадна смрт сина на њега утицала да живот учини срећнији другој деци. У својој племенитој мислији је успео. Дечју захвалност осетио је недавно када је посетио школу.
„Једно вече сам дошао да видим како све то изгледа када се упале рефлектори. Момци који су играли фудбал прекинули су утакмицу и дошли да ме поздраве. Верујте, срце ми је било пуно. Мислим да су ми сузе пошле на очи“, прича овај хумани човек.
Село и школа добили нов терен (Фото: Ј. Губелић)
Не изражава се бројкама, већ делима, али вреди поменути да је уложио око 30 хиљада евра и подигао цело село на ноге да му помогну у племенитој мисији. Истина, малишина је сада само четворо а добра вест је да ће ускоро у ову школу кренути више деце.
