Malo je poznato da se radnja pripovetke “Glava Šećera”, Milovana Glišića, zbila u varošici, između dve reke, Save i Tamnave, u Opštini Vladimirci, u srcu Posavotamnave. Ne želeći da remeti mir, u varoši koja se smestila tek u par ulica, Knjaz Miloš odlučio je da tu bude sedište Sreza Posavotamnavskog i da, daleke 1851. godine, izgradi impozantno zdanje koje je i danas poznato pod imenom zgrada starog Sreskog načelstva. U njoj je bila smeštena kompletna sreska vlast, zajedno sa sreskim načelnikom koji je tu i stanovao. Kako se u to vreme govorilo da je u njoj sreski načelnik „konačio“ to se i danas, ova zgrada, u narodu popularno zove „Konak“. Ali, velelepni objekat, osim po svojoj lepoti, poznat je kao mesto gde se zbio događaj, ovekovečen u srpskoj književnosti.
Konak u Vladimircima ( Foto: J. Gubelić )
Baš u toj zgradi, rađenoj o trošku meštana, tako da je svaka poreska glava imala dati po dva cvancika, glavni junaci pripovetke Glava šećera, sreski načelnik Maksim Sarmašević i njegov pandur Đuka, u Vladimircima, u zgradi „Konaka“ osmislili su kako da se obogate sa glavom šećera.
“Ko pažljivo čita pripovetku, može da vidi da se pominju naša sela koja i danas nose te nazive, kao i njive koje se tako i danas zovu. Zbog toga mnogi, kada prođu kroz ovaj kraj, pitaju kako je Milovan Glišić dolazio ovde i kada je napisao pripovetku. Odgovor je jednostavan, on nikada nije bio u Vladimiricma.
Ulaz u konak, sa prednje strane ( Foto: J. Gubelić )
Ali, Milovan Glišić, valjevski učitelj, imao je dve izuzetne osobine, bio je vičan slušanju, a onda i vičan pisanju. Ljudi su odavde odlazili konjima na valjevsku pijacu u popodnevnim satima. Tamo su stizali uveče, zauzimali mesto i čekali zoru, uz vatru i priču. Poznati po tome da kad se udaljimo od vlastodržaca, pričamo o njima, tako su i naši meštani pričali, a Milovan je slušao i zapisivao. Eto, otuda nastade pripovetka koja je proslavila Milovana Glišića”, priča Miodrag Gašić, sekretar Biblioteke “Diša Atić”.
Bista MIlovana Glišića u dvorištu konaka ( Foto: J. Gubelić )
U parku ispred konaka, u hladu lipa, nalazi se bista u kamenu Milovana Glišića, rad Koste Bogdanovića, kao i nekoliko skulptura. Iako vremešan, konak i danas pleni svojom lepotom, opire se i opstaje ma koliko vremena bila burna. Nove građevine su ga nadvisile, ali ne i zasenile. Ona živi i u stvarnosti i u literaturi, kroz najlepše redove u srpskoj književnosti koje je ispisao Milovan Glišić u svojoj, onovremenskoj, ovovremenskoj i, uvek aktuelnoj, pripoveci „Glava šećera“.
Dvorište, u hladu lipa ( Foto: J. Gubelić )
Milovan Glišić rođen je 7. januara 1847, u selu Gracu kod Valjeva, u seljačkoj porodici. Osnovnu školu završio je u Valjevu, gimnaziju u Beogradu, 1871. Na tehničkom fakultetu Velike škole u Beogradu proveo je dve godine, odatle prešao na filozofski fakultet, gde je ostao, ne završivši ga, do 1875. Za vreme srpsko-turskog rata služio je u presbirou. Posle smrti Đure Jakšića, 1878, došao je za korektora Državne štamparije. U dva maha bio je urednik zvaničnih Srpskih novina. Te 1881. postao je dramaturg Narodnog pozorišta, i na tom mestu ostao do 1898, kada je otišao u penziju. Ali već 1900. vraćen je iz penzije i postavljen za pomoćnika upravnika Narodne biblioteke. Obolevši, otišao je da se leči na primorje. Umro je u Dubrovniku 20. januara 1908. godine.
