ГРАДИТЕЉИ, ПИСЦИ, ХУМАНИСТИ – КО СУ БИЛИ ШАБАЧКИ ЕПИСКОПИ И КАКО СУ УТИЦАЛИ НА ЖИВОТ ГРАДА

15 октобра, 2022

Недавно је на литургији у Саборном храму Светих апостола Петра и Павла, од стране патријарха Порфирија, на трон новог епископа шабачког устоличен владика Јеротеј. Његови претходници, од Антима Зеповича, који седиште епархије из Ваљева враћа у Шабац 1802. године, до владике Лаврентија, на разне начине утицали су на духовни, друштвени и културни живот града.

Саборна црква у Шапцу – симбол Епархије шабачке (Фото: Дистрикт)

Гледајући у историју, епископа на овом подручју није било од пада Српске деспотовине 1459. године. После склапања Београдског мира 1739. дошло је до формирања Ужичко-ваљевске епархије, у оквиру којих се налазила и Шабачка нахија, са седиштем у Ваљеву. Овако је било све до 1802. године, када је митрополит Ужичко-ваљевске епархије Антим Зепович, Грк по народности, седиште епархије преместио у Шабац, и то из разлога што је слабо знао српски језик, а у Шапцу, као царинској и трговачкој вароши, у то време било је доста Грка и Јермена. Он је са устаницима 1804. био у логору под Београдом, а Карађорђа је помазао светим миром када је проглашен за вожда.

Цариградски патријарх, Мелентија Симеуновића Никшића, када је 1815. године по Милошевом налогу стигао у Цариград да Порту извести о стању у Србији, хиротонише за шабачког епископа. Он је пример духовника ратника – учествовао у бројним биткама против Турака, а својим јунаштвом истакао се у бици на Дубљу 1815. Није се слагао са кнезом по питањима везаним за власт. Врхунац сукоба избио је 1816, када је кнез Милош дошао у Шабац да за брата Јеврема проси Томанију Богићевић. Тад је Милош диздару, заповеднику града, поклонио кесу новца, на шта га је Мелентије прекорео да не сме трошити народни новац немилице.

Унутрашњост цркве осликана у време епископа Михаила Урошевића (Фото: Дистрикт)

Његов наследник, епископ Герасим Доминин, дао је 1828. благослов за градњу данашње шабачке цркве, док је за епископовања његовог следбеника Герасима Георгијевића у епархији саграђено 6 цркава. Као један од малобројних писмених људи у Србији, иза себе оставио је писано сведочанство о свом времену, велики спев Знаменити догађаји новије Сербске историје. То је једна од првих штампаних књига у време Милошеве Србије, а 2010. године Службени Гласник, поново је штампао ово дело.

Епископ Мелентије Марковић, као љубитељ књиге и просвећености помогао је оснивање шабачког Читалишта 1847. у кафани Андре Нешића до владичанског конака, данашње Библиотеке.

За време епископовања младог владике Михаила Јовановића, 1856. године урађен је иконостас шабачке цркве. Такође, изградио је и звоник са торњем. Био је први председник Црвеног крста Србије 1876. године. Из Шапца је постављен за митрополита Србије.

У позадини се види оштећена црква (Извор: Народни музеј *Шабац*)

Епархија шабачка укинута је 1886. године и придодата београдској архиепископији све до 1898. године, када се она обнавља, захваљујући епископу Димитрију Павловићу. Он је након Шапца, најпре изабран за митрополита Краљевине Србије 1905, а затим и за првог патријарха обновљене Српске патријаршије.

У Првом светском рату порушена и девастирана шабачка црква, обновљена је под епископом Михаилом Урошевићем (1922-1933). Овом приликом, обновљен је и величанствени торањ и допремљено седам хармоничних звона из Немачке. Уз помоћ пријатеља Николе Пашића, на рачун репарација, добио је од државе и велики новчани прилог за обнову. Његовим трудом и залагањем, шабачка црква је осликана тако да је сматрана најлепшим српским православним храмом у краљевини Југославији.

Натпис који сведочи о звонику завршеном 1858. (Извор: Википедија)

Епископ Симеон Станковић подигао је 40 нових цркава и манастира у овом крају. У току конкордатске борбе 1937. подржао је српског патријарха Варнаву и владику Николаја Велимировића. У познатој „Крвавој литији“ је тешко рањен, а након излечења дочекало га је у Шапцу на десетине хиљада верујућег народа.

Епископ Јован Велимировић, синовац Светог владике Николаја Велимировића, након заточеништва у Другом светском рату и професуре у Богословији, изабран је 1960. за епископа Шабачко-ваљевске епархије. За кратко време служио је свету литургију у свим црквама и манастирима у епархији, што је била нова пракса у животу СПЦ. Обновио је велики број цркава и манастира. Написао је значајна сећања на владику Николаја, а дао је и благослов за покретање часописа Глас Цркве 1984, чији је био покровитељ.

Епископ Јован Велимировић (Извор: *Црква шабачка*)

Његов наследник владика Лаврентије Трифуновић на челу Шабачке епархије био је преко 30 година. Устоличен је 23. јула 1989. године. За то време изграђен је манастир Светог Николаја на Соко граду, највећи после Хиландара, у Шапцу је изграђен Храм Светог Василија Острошког, а на Летњиковцу црква Свете Тројице, која је по габаритима већа од Саборне цркве, Светих апостола Петра и Павла. Његовим залагањем, 1991. пренете су из Америке у Србију мошти Светог владике Николаја. На владичанском имању у Касарским ливадама у Шапцу, подигао је Духовно-културни центар за децу и омладину са Храмом Светог Саве у средишту комплекса. У саставу овог центра налази се боравиште за децу са аутизмом „Богдај“. На његов предлог Свети архијерејски сабор 2006. године поделио је Епархију шабачко-ваљевску на два дела са седиштима у овим градовима, а владика Лаврентије остао је епископ шабачки.