У селу Бадовинци, у општини Богатић отворен је Музеј Мачве и Семберије. Здање културног објекта општини је даривала породица Павловић, чувени градитељи Павловића моста и познати задужбинари из суседне Бјељине. Овај објекат има и историјску вредност, јер је некада био дом Персиде и Драге Туфегџића, ћерке и зета завичајног писца Јанка Веселиновића. Симболичном отварању уприличеном на Дан општине Богатић постхумно је остварена жеља Слободана Павловића, и изграђен још један мост између Мачве и Семберије.
Вредно здање у центру Бадовинаца још један је дар који су Мира и Слободан Павловић завештали на корист свом народу. Овим гестом код својих најближих пробудили су најлепше емоције.
-Пуно ми је срце – каже на ивици суза Стајка Јовановић, сестра Слободана Павловића.
Како и не би када ће име градитеља чувеног моста преко Дрине, Слободана Павловића, кроз будући музеј наставити да живи.
-Срећни смо што можемо да присуствујемо још једном добом делу мог брата, али смо тужни и претужни јер он није са нама. Толико често је причао о својим плановима, али и о овом музеју, а није дочекао да га отвори – сетна је сестра Стајка.
Ова кућа, коју је породица Павловић поклонила општини Богатић, има и историјску вредност. Некада је била дом кћерке завичајног писца Јанка Веселиновића, па су овде долазили Милош Црњански, Жанка Стокић и бројни виђенији људи тог врмена. Биће поново, када у њој осване музеј Мачве и Семберије.
-Наша идеја је да буде опремљен експонатима из нашег краја, али и Републике Српске. План је да то буде музеј који ће приказивати нашу традицију и обичаје, заједно са сликама са ликовних колонија и народном ношњом ова два краја – објашњава Иван Остојић, помоћник председника општине Богатић.
И не само то, чуваће причу о доброти и величини породице Павловић. Њен стуб, Слободан Павловић из родних Попова код Бијељине, обрео се у Чикаго. Четврт века касније од капитала стеченог у Америци почео је да подиже споменике и задужбине у родном крају.
-Помагао је и кад су му људи дошли да заплачу, да кажу: “Помозите господине Павловићу, немам дјецу да исхраним.” Куповао је краве и возио у планине да мајка има да исхрани дјецу. А нама је говорио: “Учините срећним некога јер и ви ћете се тада осјећати срећним”. Имао је велико срце – присећа се сестра за коју је посебно био везан.
Али, о томе говоре његова дела. „Павловића ћупријом“, спојио је Мачву и Семберију, поставио темеље града Слобомира, и одуживао се знаменитима.
-Подигао је споменик Филипу Вишњићу испред градске библиотеке у Бијељини, и цркву Христовог васкрсења у Поповима. Увео је водовод у манастир Добрун, и подигао пјешачки мост на ријеци Рзав. У Сребреници је подигао фонтану мира – и то је, како каже његов зет, Раде Јовановић само делић оног што је урадио за живота.
Нажалост, његовом погибијом у саобраћајној несрећи у Америци заустављен је и пут доброчинства за свој крај.
-Последњи пут кад је долазио, није знао да му је то последњи долазак, у повратку је одавде узео неке двије три мајице И једну књигу. Тада ми је рекао да нема више ништа понијети. Као да је осетио да му је крај и тако је отишао – присећа се емотивног тренутка сестра.
Овим гестом супруга Мира наставила је да инвестира у овај крај, верујући да кроз њихова добра дела име и презиме Павловића живи.
