Винавер о шабачкој духовној елити
„Ми смо дали српској култури веома много. Дали смо творца српског језика Вука Караџића, највећег историчара Стојана Новаковића, најраздраганијег мотриоца села Јанка Веселиновића, најмудријег познаваоца српског карактера Лазу Лазаревића, највећег зналца балканског човека Цвијића“ – говорио је Станислав Винавер.
Шабац је у својој историји дугој више од пет векова био први град одмах после Београда – не само по броју становника и трговини, већ и по занатској производњи. У белешкама шабачког професора Љубе Павловића записано је да је Шабац био познат као богат град, али да је то богатство проистицало искључиво из физичког рада и вредноће његових грађана.
Град који се развијао радом, а не богатством
Податак из 1862. године открива да је у Шапцу било три учитеља, две учитељице, три професора и по један инжењер, лекар и апотекар, док је са друге стране радило чак 370 занатлија – највише терзија и чаругџија (опанчара), ковача, ћурчија и касапа. Међу њима су били и папуџије, абаџије, туфекџије (пушкари), екмеџије (пекари), тишлери, шустери, колари, мумџије (свећари), бербери, бојаџије, пинтери, пескари и кујунџије.
Царство занатлија и трговаца
„Град није био богат нагомиланим имањима и новцем појединаца, већ је у њему у то доба постојало богатство рада, живота и кретања. Шапчанин је добро радио, богато живео и кретао се као прави буржоа“, записао је Павловић.
Оставио је и драгоцене описе живота ондашњих занатлија и трговаца:
„Сваки занатлија био је мали индустријалац који производи на велико, не машинама, него људском снагом… Пре Првог светског рата шабачки трговци и занатлије имали су куће иза својих дућана, по двориштима која су понегде била калдрмисана, са пространим, богато намештеним становима. Храни и пићу посвећивала се нарочита пажња – није се смело штедети, али се није ни бацало. Велика брига посвећивала се одећи. Жене и деца увек су се облачили по моди тог времена, није се штедело на материјалу, а израда није смела бити лоша… Квалификовани радници били су бројни, задовољни, добро плаћени и умели су своје приходе да распореде. Хранили су се, одевали и проводили као најбољи грађани.“
Јевремова визија модерног европског града
Интелектуални напредак града на Сави доводи се у везу са боравком Јеврема Обреновића у Шапцу.
Захваљујући Јевремовом схватању важности народног просвећивања, Шабац је, међу првим градовима у Србији, обновио школе, имао учитеље, лекаре, апотекаре. Године 1826. у Шапцу ради школа код цркве, коју је Јеврем подигао сопственим средствима. Школу похађа 100 ученика у првој и 25 у другој класи. У школи раде два учитеља: једног плаћа Шабачка општина, а другог Јеврем из свог џепа.
„Визија господара Јеврема Обреновића била је да од Шапца, од једне оријенталне касабе, направи један модеран европски град. Како је то чинио? Доводио је учитеље, лекаре, чиновнике, занатлије из Београда, али и из иностранства – из Пеште, из Беча, из Темишвара. Поменућу два значајна имена која су на иницијативу Јеврема Обреновића дошла у Шабац – то су доктор Јован Стејић и Димитрије Тирол. Доктор Јован Стејић био је први Србин, свршени доктор медицине. Школовао се у Сегедину, у Пешти, у Бечу, а последње године студија стипендирао га је управо Јеврем Обреновић и довео га 1829. године у Шабац. Нажалост, Милош га је одвео на свој двор као свог личног лекара и личног учитеља својих синова. На иницијативу доктора Јована Стејића из Темишвара у Србију долази Димитрије Тирол – писац, географ, историчар, сликар портрета и уредник бројних алманаха и календара. Он је управо у Шапцу био учитељ Јевремових синова 12 година“ – прича Јелена Подгорац Јовановић, директорка Библиотеке шабачке.
У том духу наставља се развој и напредак Шапца и Шапчана, па су свршени матуранти у граду на Сави одлазили у Пешту, Беч и Париз, а након повратка преузимали значајне функције, чиме Шабац постаје један од најобразованијих и најкултурнијих градова у Србији.
Долазак интелектуалаца из Србије и Европе
„Учитељи који су долазили из Аустроугарске доносили су своје савремене наставне методе, али и тај дух просвећености. Године 1829. Шабац добија првог сталног лекара, и ти страни лекари који су долазили из Немачке, Мађарске, Италије доносили су му знање и сазнања о хигијени и јавном здрављу, и можемо рећи да управо у Шапцу тада почиње јавно здравство у Србији. На двору господара Јеврема окупљали су се образовани људи, читали књиге, разговарали о њима, организовали музичке вечери и разговарали о врло значајним друштвеним и политичким питањима. Образовани људи у Шапцу учили су немачки, француски, а књиге на страним језицима стизале су из Земуна и Пеште. Ова, такозвана интелектуална елита, била је својеврстан спој домаћих образованих људи и странаца који су из Европе доносили европски начин мишљења и живота. Њихова улога није била само културна, већ права модернизаторска, а наши људи који су из Шапца у Европу одлазили да се школују враћали су се и доносили не само знање, него и дух европејства. Зато већ половином 19. века Шабац бива назван Мали Париз у Србији – зато што је то био град јаке интелектуалне елите, град у коме се разговарало о грађанским вредностима, о школовању жена и о јавном здравству. Заједнички именитељ за све те људе било је то што су били писмени у време када је то било ретко, што су имали идеју и визију како да развијају свој град и што су успостављали значајне везе и контакте са културним центрима у Европи“ – прича Јелена Подгорац Јовановић, директорка Библиотеке шабачке.
Прота који је испред свога народа стајао са књигом и пером
На вечну листу знаменитих Шапчана сврстао се угледни шабацки свештеник прота Јован Павловић, рођен је уочи самог почетка Првог српског устанка 1802. године. У реци изблеглица које, у време Првог српског устанка, прелазе Дрину и настањују се у Шапцу, био је свештеник Павле Павловић из Врбице у Босни. Био је то отац потоњег проте Јована Павловића, писца и преводиоца. Мали Јован школу је почео учити у Шапцу, а наставио, са пропашћу Устанка, у Сремској Митровици. У ослобођеној Србији пред црквом и свештенством стајао је одговоран задатак велике просветитељске мисије, духовне и културне обнове српског народа који је изашао из вишевековног азијатског мрака и ропства.
„Поменућу још једног значајног Шапчанина, врло значајног у интелектуалној историји Шапца, али и целе Србије – то је прота Јован Павловић. Прота Јован Павловић, свештеник, писац, преводилац и члан Друштва српске словесности, који је опет на инсистирање Јеврема Обреновића рукоположен за проту и био дворски свештеник. Иако скромног образовања, то је надокнађивао читањем. Био је мецена великом броју уметника и први Србин коме је издата књига у новооснованој државној штампарији 1833. године. Свршени матуранти гимназије одлазили су да се образују по Европи – у Бечу, у Паризу – и враћали су се, и тако настаје први слој наших домаћих лекара, адвоката, професора, који преузимају значајне функције у нашем граду. Управо из тог разлога Шабац је у то време најобразованији и најкултурнији град у Србији. Тај бренд се наставља и крајем 19. и почетком 20. века делима наших Шапчана – Лазе Лазаревића, Јована Цвијића, Симе Тројановића, Јанка Веселиновића, Стојана Новаковића, Милорада Поповића Шапчанина, Милоша Москољевића и многих других научника, књижевника, сликара, универзитетских професора, министара – бројних лучоноша и светионика наше српске духовности“ – прича Јелена Подгорац.
Стојан Новаковић – витешки ум српске културе
Високо место у српској науци заузима Стојан Новаковић, а његово име великим словима уписано је у српску културу, просвету и државност. Био је књижевник, научник, преводилац, дипломата, политичар и академик — човек који је успешно спајао оно што се чинило неспојивим.
„Ако би у једној реченици требало описати све оно што је Стојан Новаковић урадио — у науци, просвети, дипломатији и државности — могли бисмо рећи да је он био витез српства, који се за српство борио мастионицом, пером и папиром. Све своје напоре улагао је у образовање, свестан колико је оно важно за очување идентитета народа коме припада. Био је пример честитог, одговорног, озбиљног и скромног човека“, каже Зоран М. Николић, писац.
Детињство у Шапцу и рани таленти
Рођен је 1. новембра 1842. у данашњој Масариковој улици бр. 64 у Шапцу, у породици скромног занатлије. Отац Јован био је столар, а са супругом Јањом имао је троје деце. Стојан у Шапцу завршава основну школу и нижу гимназију и већ тада се издваја као одличан ђак. Високо образовање наставља на Лицеју, где завршава студије права.
По дипломирању ради у Министарству финансија, затим као професор Београдске гимназије, библиотекар Народне библиотеке, кустос Београдског музеја и секретар Српског ученог друштва.
Министар просвете – човек који је модернизовао школство
„Невероватан радни елан! Са само 25 година објавио је прву историју српске књижевности, а већ четири године касније и друго, допуњено издање — дело које је постало темељ каснијих књижевних студија. Са 31 годину постаје универзитетски професор, члан Српског ученог друштва и први пут министар просвете и црквених дела“, објашњава Сања Цвејић, наставница српског језика.
Као министар просвете, у три мандата, дао је огроман допринос модернизацији српског школства.
Донео је осам кључних закона, увео обавезно основно образовање у трајању од осам година, обавезу школских библиотека и наставних средстава, поправио положај учитеља и уредио гимназију тако да и данашња подела на природни и друштвени смер потиче из његовог времена.
По оснивању Српске краљевске академије, претече САНУ, постаје један од првих 16 чланова. Био је дописни члан Француске, Руске, Чешке и Пољске академије.
Објавио је око 500 научних радова и педесетак књига — многи су говорили да је „раван читавом научном институту“.
Његова радна дисциплина била је легендарна
„Радио је од осам ујутру до шест увече. На столу је увек имао две мастионице и два пера: једним је попуњавао државне акте, другим писао научне радове. Таква посвећеност и скромност данас су реткост“, каже Николић.
Лаза К. Лазаревић – геније приповетке и пионир српске медицине
У Српском ученом друштву срела су се два велика Шапчанина — Стојан Новаковић и Лаза К. Лазаревић, тада помоћник у библиотеци, касније највећи српски приповедач и лекар.
Лаза Лазаревић рођен је 13. маја 1851. у Господар Јевремовој улици у Шапцу. Потицао је из патријархалне и угледне трговачке породице. Отац Кузман изненада умире, а Лаза, тада деветогодишњак, остаје без оца. Мајка Јелка преузима бригу о породици. Лаза завршава основну школу и четири разреда гимназије у Шапцу, затим одлази у Београд на Правни факултет.
„Студије права завршио је 1871. године, а већ 1872. добија државну стипендију за студије медицине у Паризу. Међутим, због српско-турског рата студије наставља у Берлину — месту које је пресудно обликовало његову лекарску каријеру“, објашњава др Слободан Поповић.
За време ратова враћа се у Србију и пријављује се у војни санитет. Одликован је сребрном медаљом за ревносну службу.
Лекар светског ранга
Био је изванредан лекар и научник широког опуса: бавио се хирургијом, инфектологијом, микробиологијом, неурологијом, психијатријом. Сматра се првим српским геронтологом, а за неке ауторе — једним од првих у Европи.
Лаза Лазаревић живео је само 40 година — али је оставио 70 стручних радова и пионирске медицинске описе. Најпознатији је „Лазаревићев знак“ у неурологији — тест за дијагностику исхијадичног нерва, описан 1880, и данас признат у светској медицини.
Хуманиста који је лечио бесплатно
Током рада у Општој државној болници унапредио је лабораторију, побољшао болничку праксу и водио 50 очуваних историја болести. Отворио је и прву клинику за старе у Европи.
„Мало се зна да је био први геронтолог, да је отворио своју кућу у Београду за стара лица и живео скромно. Лечио је бесплатно и тако васпитавао и своју децу. Био је велики научник, али и велики човек“, каже Милица Предић, професорка књижевности.
Мајстор психолошке приповетке
Његова књижевност једнако је велика као и његова медицина. Уносио је психолошку дубину и унутрашње дилеме ликова, чинећи их богатијим него код претходника.
„Швабица“, једна од његових најпознатијих приповедака, ослања се на његов лични живот — на младалачку љубав из Беча коју његова мајка није могла да прихвати.
Године 1888. Лаза Лазаревић постаје члан Српске академије наука. Углед и слава никада га нису променили.
„Дао је велики допринос малим бројем приповедака — само девет је објавио за живота. Али унетом психолошком приповетком поставио је темеље модерне српске прозе. Његов допринос медицини и књижевности нераздвојни су делови једне исте величине“, каже Предић.
Прерана смрт — вечна слава
Упркос лечењу у најпознатијим европским санаторијумима, умире од туберкулозе плућа у 40. години и остаје заувек упамћен као највећи српски приповедач.
ЗНАЧАЈНИ ШАПЧАНИ
- Драга Љочић – прва жена лекар у Србији
Драга Љочић, рођена Шапчанка, била је прва жена лекар у Србији и један од најхрабријих пионира српске медицине. Школовала се у Цириху, јер женама у земљи није било омогућено медицинско образовање. Током ратова неуморно је радила као добровољни лекар, спасавајући животе у најтежим условима. Била је посвећена хуманитарном раду, борби за женска права и унапређењу здравствене заштите. Њено име данас стоји на самом почетку историје еманципације жена у Србији.
(из текста: distrikt.rs//шапчанка-драга-љочић…)
- Оскар Давичо – песник, романописац и велики модерниста
Рођен у Шапцу, Оскар Давичо остао је запамћен као један од најзначајнијих српских авангардних и модернистичких писаца 20. века. Његов живот био је подељен између стварања и тамнице – због политичких активности више пута је био осуђиван и затваран, али није престајао да пише. Његова поезија изразито је модерна, ритмична и бунтовна, док су романи Давича сврстали у сам врх српске прозе. Остао је познат као уметник који је уметничку слободу бранио личном жртвом.
(из текста: distrikt.rs/оскар-давичо…)
- Милорад Поповић Шапчанин – писац који је име града претворио у идентитет
Милорад Поповић Шапчанин један је од ретких писаца који је свом презимену с поносом додао име родног града. Био је уредник, књижевник, путописац и културни радник. Својим опусом, али и јавним деловањем, Поповић је утемељио појам „шабачког књижевног круга“, остављајући дубок траг у културној историји Србије. Његова љубав према родном граду била је толико снажна да је постала део његовог имена и дела.
(из текста: distrikt.rs/књизевник-који-је…)
- Исидора Секулић – икона српске књижевности која је део живота провела у Шапцу
Иако рођена у Бачкој, Исидора Секулић значајан део свог стваралачког пута везује за Шабац, у којем је живела и радила као професорка. У граду на Сави оставила је дубок траг, а њена предавања и културни ангажман обликовали су генерације младих Шапчана. Исидора је до данас остала једна од најобразованијих жена српске књижевности, филозофкиња, есејисткиња, путописац и академик – особена по томе што је савршено спајала строгу интелигенцију и нежну литерарну сензибилност.
(из текста: distrikt.rs/исидора-секулић…)
- Јанко Веселиновић – велики мачвански приповедач и аутор „Хајдук Станка“
Један од најпознатијих писаца са овог подручја, Јанко Веселиновић, вечно је задужио српску књижевност романом Хајдук Станко, посвећеним Николи Тесли. Његове приповетке и романи чувају дух Мачве, обичаје, песму и менталитет овог краја. Омиљен и у народу и међу критиком, Веселиновић је оставио траг као писац који је у потпуности разумео народну душу и сеоски живот.
(из текста: distrikt.rs/бисер-из-пера-мацванског-великана…)
- Андра Јовановић – хуманиста који је из личне сламчице изградио Медицинску школу
Андра Јовановић, шабачки добротвор, водећи се чистом хуманошћу и љубављу према граду, од своје личне уштеђевине саградио је Медицинску школу у Шапцу. Био је човек који никада није тражио признања нити истицао своје заслуге. Градио је тихо, предано, уверен да се добро дело увек врати заједници. Данас се сматра једним од највећих шабачких добротвора 20. века.
(из текста: distrikt.rs/шабачки-хуманиста…)
- Роберт Толингер – омиљени хоровођа и музички педагог
Роберт Толингер, аустријски музичар који је живот посветио Шапцу, остао је упамћен као омиљени хоровођа, диригент и педагог. Стварао је хорске саставе, развијао музичку културу у граду и својим радом подигао уметнички ниво школских и аматерских ансамбала. Генерације Шапчана памте га као човека благе нарави, великог знања и посвећености уметности.
(из текста: distrikt.rs/роберт-толингер…)
Извор: Из списа „О Ваљеву и Шапцу“, Љуба Павловић
Шабац у прошлости, књига 4, Павле М. Јосић
Економске функције Шапца и њихов утицај на кретање и структуру становништва, Миодраг Ковачевић
Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
