Да ли сте знали да постоји и Олимпијада за голубове? Наиме, голубари из целог света надмећу се за престижније титуле, а њихов пласман одређује брзина којом су прелетели на стотине километара у својој земљи. Један такав лепотан из Мајура код Шапца сада је у пензији, али и даље живи од старе славе. Реч о голубу писмоноши из легла Радосава Реновчевића, чији лет је задивио многе љубитеље голубова широм света.
На Олимпијади у Белгији 2017. године заузео је 37. место међу шампионима писмоношама светског гласа. Томе су претходили тренинзи, као код врхунских спортиста, исхрана и витамини. А онда лет дуг неколико стотина километара из непознатог града и повратак кући брже од конкуренције. Како пронађе кућу, колико брзо лети, како се храни током пута, штити од ветра, кише и грабљивица, наука није одгонетнула.
– Наука је тврдила да се оријентишу према звездама, Сунцу, према мирису, али још то нико не зна по чему се они оријентишу. Али увек иду кући, правац свом кавезу где су одрасли. Ја сам рачунао да се овај мој голуб кретао негде око 85 километара на сат и да је то просечна брзина – објашњава голубар Радосав Реновчевић.
Његово око све говори, па познаваоци ових птица из зенице и дела ока око ње могу много тога да прочитају.
– Његов квалитет, да ли здрав, да ли је добар летач, какво ће потомство дати, све се види из ока. Зато голубари углавном гледају око голуба – објашњава и показује слике на којима се приликом доделе медаља на такмичењима увек фотографише и око голуба.
Око одређује и издржљивост. Његови голубови најдаље су летели из Италије, и то су била такмичења за памћење. Једном их је пуштао из Милана, а онда и из Вероне.
-У шест су пуштени, а већ увече око пола пет први голубови су стигли. То је таква трка да човек не може да верује. Нисам ни ја могао да верујем све док се увече није појавило десет од двадесет голубова. Долазе људи да ми честитају ја не могу да проговорим – описује свој осећај овај страсни голубар који се већ четири деценије бави голубарством.
Овде говор није ни потребан јер се са својим писмоношама Радослав разуме погледом.
-Они мене воле и ја њих волим. Кад стигну са такмичења, ја изађем и тапшем им. То је невероватан осећај – прича о свом хобију, ком је посвећен од јутра до мрака.
Његово јато броји 100 голубова писмоноша. Сваког зна у главу, а за неким, попут Мицике, која је била као човек, пати и данас.
– Кад ја кренем на центар, ја је пустим. Она лети са куће на кућу и прати ме. Кад дођем у центар, ја је зовем, пружим руку и она слети. То нико није могао да верује – препричава своју повезаност са овим паметним птицама.
Олимпијац је сада у пензији и служи само за приплод, како би Радослав у свом јату поново имао писмоношу за медаљу.
