Ako je šabački vašar razlog da se u grad na Savi dođe, najmanje je nekoliko da se u njemu zadrži. Čivijaši, skloni da se šale na svoj, ali i na tuđ račun, čuvaju prošlost pripremajući je za budućnost onih koji će tek da učine ovaj grad posebnim.
Tekeriški peškir vredan eksponat
Narodni muzej u Šapcu čuva tekeriški peškir, neobičan eksponat koji svedoči o moralu srpskog vojnika. Peškir iz devojačke spreme kojim se vojnik Mileta Milutinović na Ceru 1914. previo, i tako sačuvao ono najdragocenije.
Iako star više od jednog veka, i danas izgleda kao nov. S jedne strane izvezeno: „Persa Spajića đevojka“, a sa druge „Dobro jutro dobri domaćine, sretan ti praznik“. Ništa neubičajeneo za devojački miraz iz tog vremena, s tom razlikom što ovaj peškir ima filmsku priču. Ona počinje od najteže noći Cerske bitke, između 14. i 15. avgusta 1914. godine, u kojoj je učestvovao i vojnik Mileta Milutinović iz Sedlara.
Motivi tipični ta to doba
„ U toj krvavoj noći Mileta, tada borac Drugog prekobrojnog puka Kombinovane divizije, je ranjen. On je uspeo da sa obe ranjene noge ode negde oko kilometar, jer je toliko bilo udaljeno prvo selo Tekeriš od padina Cera, i tamo potraži pomoć. Ušao je u jednu kuću, ali nikoga nije bilo. On je iz sanduka sa devojačkom spremom uzeo dva peškira kojim je previo ranjene noge. Tako previjenih rana nastavio je dalje sa borbama“, objašnjava istoričar, Svetlanka Milutinović.
Jedan peškir je izgubio, a ovaj po završetku rata doneo kući. Savest srpskog vojnika nije Mileti dala mira, pa je posle nekoliko decenija počeo da se raspituje za porodicu iz čije kuće je uzeo peškir, kako bi ga vratio vlasnici.
Svedok nesvakidašnje priče iz Cerske bitke
„ On je rođen 1891. godine. Već u poodmaklim godinama on je zatražio od unuka da ga doveze u Tekeriš, na proslavu Cerske bitke. On je sa sobom poneo ovaj peškir i potražio je tu kuću. Uspeo je da rekonstruiše gde se nalazila kuća i našao je. Međutim, u kući nije bilo nikoga. Persa, Spajića devojka umrla je od tuberkuloze pre udaje, tako da nije našao naslednika, pa peškir nije imao kome da vrati“, objašnjava Milutinović.
Kako nije imao izbora, peškir je ostavio u mesnoj zajednici u Tekerišu. Kasnije, on je prenet u šabački muzej gde se i danas nalazi.
