На обронку Соколских планина, између Крупња и Љубовије, породица Аврамовић има необичног љубимца. Они су успели да припитоме дивљу свињу. Гиле, одбачен као тринаесто прасе, сада има своју породицу, а домаћини га воле, хране и пазе као остале љубимце.
Не само да дође до газде, већ му овај дивљи вепар једе из руке. Он га је прошлог марта пронашао одбаченог, као тринаесто прасе, па га је назвао Гиле.
– Ишао сам кроз шуму и чуо необичан звук. Видео сам га – био је одбачен од чопора, изнемогао, није могао ни да бежи. Да сам га оставио у шуми, појели би га вукови или лисице – каже Александар Аврамовић.
Тада је имао тек два килограма, а сада преко 100. Код Аврамовића се одомаћио и посатао прави љубимац породице.
– Када га позовем, одмах се појави. Уме понекад и да се удаљи од куће и да га нема по неколико сати, али није се десило да не ноћи код нас. Нема проблем са људима, не боји се, дружељубив је чак и са псима и мачкама, са њима и спава у свом смештају – описује Аврамовић Гилетове навике.
Гиле као да осећа да га је Аца спасао, па највише времена проводи са њим. Међутим, не плаши се ни других људи. Слободно преко дана иде по комшилуку или кад хоће мало да протегне ноге.
– Маскота планине, једном речју. Зими дође повремено код мене, не плаши се никог, комуницира, добар је. У почетку су се многи плашили, а сада га већ познају – каже комшија Радован Поповић.
Никога се не плаши, али је он, иако питом, уплашио многе.
– Дођу по дрва, Гиле приђе да им се јави, они не знају, препадну се, скоче на приколицу. Гиле легне под приколицу да их сачека, они остану дуго на њој, не знају шта да раде – прича комшија.
Соколским планинама слободно шета. Не плаши се чак ни ловаца, па је тако преживео и сезону лова на дивљу свињу.
– Ловци иду кроз шуму да улове дивљу свињу, а Гиле иде за њима – каже комшија.
Толико је питом, да га је, како причају мештани, највероватније ударио ауто, па храмље на једну ногу. Од тада је мало обазривији према незнанцима или кад чује звук аутомобила.
Сваки одлазак у шуму уплаши ову породицу, а сваки повратак обрадује их изнова.
– И дивљи и домаћи. Планина је његово природно станиште, има ширину, креће се, али кући увек преспава. Донесе из шуме грање у своју шупу, направио је себи место.
На Милетиној коси дивље животиње нису реткост. Могу се срести чешће него људи. Али, откад је Гиле постао препознатљив становних, и људи чешће навраћају да се увере у његову доброћудност.
– Он се дружи с мојом децом без проблема. Као члан породице је, навикли смо на њега. Дружељубив је, мазан – каже Гилетов газда.
Овде има све што му треба, храну, љубав, пажњу, али и место за спавање које је преуредио по свом укусу.
Иако код Аврамовића двориште није ограђено, за годину дана никада није напустио своје домаћине. Када у њему пропради звер, одлази у шуму, али се увек враћа кући, верујући да је баш овде његов дом.
