Докторка Даринка Лукић је прва жена лекар из Коцељеве. Наклоњена породици, одговорна у струци, професионалац и хуманиста, таква је била и у народноослободилачкој борби. Као што јој име каже – даривала је срце и знање ближњима и пацијентима и у ратним и мирнодопским временима. Земљорадничко дете из Суботице код Коцељеве, диплому стиче на Медицинском факултету у Грацу, прва међу женама осмелила се у приватној пракси, а читав радни век провела је лечећи и помажући народу. Њено име с поносом носи Дом здравља у Коцељеви.
Још као дете неговала је слабије од себе, што ће је пратити кроз читав живот.
– Даринка је брата Војина, најмлађег брата и осталу браћу хранила, бринула о њима – почиње њену биографију причом о сестринској љубави књижевник и новинар Драган Ђермановић Ђера, на коју се надовезује син Даринкиног брата Рајка, војног академца, официра Војске Југославије, који је Други светски рат провео у логору:
– Мој отац преживео је захваљујући њој. Преко Црвеног крста слала му је пакете хране, са сувим шљивама у које је стављала витамине – прича Дарко Лукић како је штитила његовог оца, а потом и њега:
– У Београду је најдуже живела у Влајковићевој, а ја памтим како ме је чувала као малог у стану у Драгослава Јовановића и како ме је учила несташлуцима – присећа се радосних тренутака проведених са тетком у њеном стану, у ком и сада живе потомци њених најближих, тако да ореол Даринкине брижности и даље траје.
Докторка Даринка Лукић рођена је 18. априла 1900. године у селу Суботица код Коцељеве, као прво од деветоро деце земљорадника Јеротија Лукића и његове супруге Персе, домаћице, рођене Миловановић из Свилеуве.
– Од деветоро остало је само петоро деце – Даринка, Веселинка, Јованка, Војин и Рајко, мој отац. Брата Бранка изгубила је на самом његовом венчању. Таква су била времена – каже братанац, истичући да су сва деца, родитељи као и сама Даринка, сахрањени на породичном гробљу у Суботици, недалеко од родне куће.
Основну школу завршила је у Коцељеви као одличан ђак, и на препоруку учитеља уписује Шабачку гимназију, што је у оно време било равно чуду за девојчице из сеоске средине.
– Цело детињство је провела у селу, обављајући све кућне и пољске послове, у време страдања и патњи у балканским ратовима када су мушкарци били у борбама, Даринка је морала да се бави косидбом, сечом дрва, орањем.
Без обзира на тежак рад завршила је Гимназију у Шапцу са најбољим оценама и њен отац одлучује да школовање настави у иностранству. Имао је велику жељу да му ћерка заврши медицину. Студирала је у Прагу и Грацу, где је студије медицине завршила далеке 1925. године.
– Имала је жељу да се врати у Југославију и добила је посао стажисте у Шабачкој болници, али убрзо отвара лекарску ординацију у Шапцу. Била је велика конкурентска борба у приватној пракси, посебно за једну жену, и она одлучује да се запосли у сеоској средини, где ће њен посао имати хумани карактер – прича Ђермановић.
Удала се за имућног Шапчанина Николу Пановића, родом из Свилеуве, родног места њене мајке.
– Муж јој је био богат, рецимо, у Шапцу пре рата возили су пакарда, и она је често своје докторске услуге обављала волонтерски, без надокнаде, није марила за новац – прича Дарко Лукић.
Даринка, међутим, врло брзо постаје удовица и свој животни пут наставља сама.
– Запослиће се у Бадовинцима у Мачви, где 1936. године у сеоској амбуланти обавља посао са много полета, пожртвовања и одговорности, обилазећи пацијенте по кућама, дајући своје препоруке као одличан дијагностичар – оцењује веома позитивно њен рад Драган Ђермановић.
Жеља за усавршавањем одводи је у Београд, где ће на Медицинском факултету започети специјализацију из области васкуларне медицине. Истовремено је знање проширивала у Бечу у трајању од 6 месеци. У исто време специјализирала је кожне и венеричне болести. По повратку у Београд поново отвара приватну ординацију.
Тражећи посао у државној установи, где би њен труд и знање били много видљивији, запослила се као лекар опште праксе у Југословенском речном бродарству. Ту ће се удати по други пут, за директора ове фирме, у којој ће остати до 1954. године, када прелази у Министарство унутрашњих послова у Београду, где се бринула о здрављу припадника народне полиције – наводи се у књизи „Хроника Општине Коцељева 1941-1945.“, аутора Драгана Ђермановића.
За бављење биографијом коцељевачке докторке Драган Ђермановић има и лични мотив.
– У својој архиви имам њен извештај када је лечила мог оца у Београду – признаје.
На поменутом радном месту остала је све до своје смрти 5. 5. 1963. године. Жену великог срца издало је срце, на лечењу у Опатији у Хрватској. На вечни починак, у њеној родној Суботици, испратили су је многи који су је волели, великодушну и срчану, каква је била.
У Коцељеви је оставила значајан траг. Помагала је својим земљацима, долазила често, прилазила пацијентим, лечила. Била је велики хуманиста. У то време доктори су се скупо плаћали, а било је доста сиромашног сеоског становништва. Није јој сметало да ради без наплате. Знајући за њену љубав према свом крају, поводом 15 година од њене смрти, 1978. године, њена рођена браћа Рајко и Војин Лукић поклонили су њен портрет – уље на платну, и скроман прилог у стручним медицинским књигама Дому здравља у Коцељеви, који ће понети њено име.
Улога у народноослободилачкој борби
Од младих дана била је напредно оријентисана, иако се није бавила политиком. Отац Јеротије био је чувени радикал, а разочаран овом политиком, између осталих, основао је Савез земљорадника у коцељевачком крају, претечу Земљорадничке странке. Био је хапшен од обреновићевског режима, али и три пута биран за народног посланика у Срезу Посавотамнавском. Бавио се политиком до смрти 1927.
Такође, брата Војина Лукића Даринка је помагала новчано док је боравио у Шапцу као гимназијалац, где је познавао Веру Благојевић, Жику Поповића и друге комунисте. У Коцељеви је ширио комунистичке идеје међу омладином и занатлијама. Године 1940. због ових деловања затворен је у Владимирцима, и захваљујући сестри ослобођен. Био је један од оснивача Прве партизанске чету у Дружетићу и убрзо постао велики комесар Подгорског батаљона. Са Мачванским партизанским одредом прелази Дрину и придружује се Титу у Фочи. Променио је неколико партизанских јединица, стигао до Београда, учествовао у ослобођењу и након рата био високо позициониран – постао је савезни секретар за унутрашње послове СФРЈ.
По доласку у Београд, Даринка се кретала у високим интелектуалним круговима, где је била популарна идеја борбе против фашизма.
– У Београду је чувала по потреби одређена комунистичка имена у свом стану. Једном Немцу, који јој је у разговору набацио сарадњу са „бандитима“, одговорила је одсечно чувеном реченицом: „И ви бисте ваљда бранили своју кућу и своју земљу када би биле окупиране. Да ли бисте ви онда били бандит?“
Године 1943. повезала се са илегалним борцима у Малом Бошњаку, комшијском селу до њене Суботице. Помагала је у раду Партизанског покрета у овом крају, није презала ни од четника, ни од Немаца. У Београду је лечила илегалце, а после ослобођења Београда примљена је у Комунистичку партију Југославије, након чега сасвим природно узима учешће у многим акцијама обнове и изградње земље.
Из серијала ЗНАМЕНИТИ КОЦЕЉЕВЦИ. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Коцељева. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
