Imao je tek osam godina. Teško da je znao šta je vojska, puška ili top, ali je odlično razumeo osećaj koji ga je vodio da se bori za svoju zemlju. Umesto u drugi razred, krenuo je u rat. Odlučno, čvrsto. U uniformi većoj od njega samog. Najmlađi među 47 miliona vojnika pod oružjem. Ti milioni pali su pred njegom hrabrošću. Momčilo Gavrić. Dečak, vojnik, ratnik.
Originalna fotografija koja se nalazi u Srpskoj kući na Krfu ( Foto: Nena Metikoš ) Ispod slike, stoji natpis: “Jedanaestogodišnji artiljerijski podnarednik, najmlađi podoficir svih armija sveta u prvom svetskom ratu. Krf, 1916.”
Tog 1. maja 1906. godine, kada je rođen u Trbušnici kod Loznice kao osmo dete Alimpija i Jelene Gavrić, niko nije slutio da je na svet došao heroj. Početkom avgusta 1914. godine austrougarski vojnici iz hrvatske 42. domobranske pešačke divizije (poznata i kao „Vražja divizija“) ubili su mu oca, majku, tri sestre, četiri brata i babu, a kuću zapalili. On je preživeo zahvaljujući ocu koji ga je poslao kod strica da nađe zapregu. Ostavši i bez porodice i bez doma, pošao je na Gučevo da traži srpsku vojsku. Pronašao je Šesti artiljerijski puk Drinske divizije kojim je komandovao major Stevan Tucović, brat Dimitrija Tucovića. Kada im je ispričao šta se dogodilo vojnici su istog dana osvetili Gavrićevu porodicu, a on je postao vojnik u njihovim redovima. Major Tucović je naredio vojnicima da svakog dana daju Gavriću da opali tri puta iz topa da bi na taj način osvetio svoju porodicu.
Momčilo na frontu tokom rata ( Foto: http://prvisvetskirat.wikidot.com))
Sa samo devet godina, Momčilo Gavrić je dobio čin kaplara. Tokom obilaska Drinske divizije na Kajmakčalanu, vojvoda Mišić se zapanjio kad je u rovu video jedanaestogodišnjeg dečaka u uniformi. Strogo je upitao majora Tucovića šta dete radi na Kajmakčalanu.
– Gospodine vojvodo, kaplaru Gavriću je neprijatelj ubio roditelje, sedmoro braće i sestara. S nama ratuje još od Cera, bio je na Kolubari, prešao Albaniju, disciplinovan je i ranjavan – odsečno je raportirao major Tucović. Po naređenju vojvode Mišića istog dana je kaplar Gavrić unapređen u podnarednika, a naredba je pročitana u svim jedinicama srpske vojske.
Momčilo na pukovskoj slavi ( Foto:http://prvisvetskirat.wikidot.com https://commons.wikimedia.org)
Početkom 1915. preživeo je epidemije koje su desetkovale stanovništvo Srbije. Poslednji se povlačio sa svojim „Drincima“ pod teškim borbama, jer je divizija imala zadatak da štiti nepregledne zbegove u klisuri Ibra. Držeći se za šinjel ratnog poočima Miloša, mali Momčilo je prešao preko zavejanih albanskih planina.
Posle rata pohađao je gimnaziju „Henri Rajt“ u Faveršamu, a zatim je završio grafičarski zanat i obuku za vozača u Beogradu. Oženio se Kosarom sa kojom je radio u fabrici hartije „Vapa“ u Beogradu.
Na odsluženju vojnog roka 1931. godine ( Foto: http://prvisvetskirat.wikidot.com)
Dok je bio na odsluženju vojnog roka u Slavonskoj Požegi, 1929. godine, Momčilo je doživeo neprijatnosti i hapšenje od oficira Jugoslovenske kraljevske vojske, inače bivših austrijskih oficira, jer mu nisu verovali da on ima već četiri ratne godine iza sebe i da je nosilac Albanske spomenice. Za vreme Drugog svetskog rata nemački okupatori su ga dva puta zatvarali u logor, a pred streljački stroj izvodili su ga i partizani. Nakon rata, u vreme političkog prijateljstva jugoslovenskog predsednika Josipa Broza sa albanskim predsednikom Enverom Hodžom, Momčilo je bio hapšen i od OZNE, zbog javno izrečenog stava „da nam Albanci nisu braća“.
Sa suprugom Kosarom na dan njihovog venčanja 1939. godine ( Foto: http://prvisvetskirat.wikidot.com)
Velika dobrotvorka, Lejdi Pedžet, zvala ga je srpski vitez, a Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Francuski predsednik Miteran mu je 1985. godine dodelio orden, a general Lepardije rekao:
„Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima“.
Po najmlađem savezničkom vojniku u Prvom svetskom ratu Momčilu Gavriću dobila je ime ulica u Beogradu, u naselju Stepa Stepanović.
Preminuo je u Beogradu, 28. aprila 1993. godine.
Izvor: Wikipedia
