Дистрикт
Култура

БОГАТИ РАЂЕВСКИ ТРГОВАЦ НАПРАВИО КОНАК ДА УГОСТИ КНЕЗА МИЛОША

У селу Бастав, у општини Осечина, налази се окућница Тешмана Солдатовића, чувеног трговца, устаника, начелника Рађевског среза и народног посланика, репрезентативан примерак домаћинства из периода успостављања Кнежевине Србије. Тешманов конак настао је 1835. године због жеље домаћина да угости кнеза ослободитеља Милоша Обреновића, када је први пут посетио Рађевину.

Саграђен за 10 месеци 1835. године (Фото: Дистрикт)

Ово је једна од најбоље очуваних окућница у Србији из прве половине 19. века. Конак и читав комплекс око њега проглашени су 1962. године за споменик културе, а 1983. категорисан као изузетно значајно културно добро.

Окућницу чине бројне зграде (Фото: Дистрикт)

У засеоку Солдатовић угледни Теодор Тешман Солдатовић имао је кућу која је продужавана и ширена више пута. Ту је Тешман примао среске и окружне старешине, важне путнике, трговце и странце – Вуле Глигоријевић, мачвански сердар, министри Лазар Теодоровић, Тома Вучић Перишић.

Врата се затварају са мандалама (Фото: Дистрикт)

Међутим, одмах после протеривања Турака из села Соколске нахије, у чему је и сам учествовао, прочуло се да ће кнез ослободитељ проћи Јадром. Тада се одлучио на градњу конака, са намером да што богатије угости кнеза Милоша.

–              Десет дана је боравио, а иначе цела кућа направљена је специјално да би Милош дошао у госте, да се Тешман не обрука. За десет месеци је саграђена цела кућа – каже Тешманов потомак Никола Милутиновић.

Једна соба била је само за госте (Фото: Дистрикт)

Кров благог нагиба на четири воде, покривен је ћерамидом. Под конаком налази се подрум од ломљеног камена. Главнину простора чине две веће собе опремљене у то време модерним намештајем из Беча. Прозорска окна, врата на мандале, шкриња за превез младе, уметничке слике и урамљене породичне фотографије и данас стварају утисак да је време стало.

Шкриња у којој су младе чувале превез (Фото: Дистрикт)

Један део конака је био намењен за пријем гостију, а други за домаћина и његову породицу.  Средишња просторија која повезује ходнике указује на систем тадашњег градитељства – оџаклија-сушара.

– У питању је кућа оџаклија, јер је на средини куће оџак из ког су се, због величине ложишта, убацивале дрвене чекије од метар, ту се сушило месо зими, а фуруне су биле у собама, и ту се није ложило. Под је такозвана земља набијача – сабијане земља и плева. Између су масивни дрвени стубови који подупиру плафон од храстових тесаних греда. Врата су се затварала на мандале – прича Никола.

Фуруне су биле у собама и нису се ложиле (Фото: Дистрикт)

Начелникова богомоља подигнута је око 1835. године, а кажу да је, током својих посета, кнез Милош Обреновић у овој згради проводио највише времена. Судницу је изградио 1832. године. Чим је постао кнез Рађевине, као носилац и судске и извршне власти, Тешман је иза велике куће у којој је још становао са породицом и задругом, подигао и судницу, са подрумом-тамницом.

У домаћинству саградио и богомољу (Фото: Дистрикт)

Остатак ондашњег задружног домаћинства чине пушница-сушара за шљиве и пећ за хлеб, три вајата саграђена у духу традиционалног градитељства овог краја, магазе, летњиковац.

У Тешмановом конаку потомци су живели све до 1984. године.

– Као деца сестра и ја читаве распусте проводили смо овде код ујака и ујне. Родитељи нас оставе кад се заврши школа и долазе по нас пред 1. септембар. Чували смо краве, играли се са децом. Ујак је живео овде до 1984, када се одселио у Мачвански Прњавор. Од тада конак је празан – сећа се.

Породично стабло Солдатовића (Извор: Село Бастав Томислава Пантелића)

Одавде су изашле генерације успешних и школованих људи, будући да се женио три пута и имао осам синова и једну ћерку. Иза њега остала је изрека: Плаћа ко Тешман свиње у Шапцу, на шта је и сам био поносан. О њему је најлепше и најтачније писао књижевник Младен Ст. Ђуричић у есеју Кнез и витез – Тешман Солдатовић.

Пропратне грађевине (Фото: Дистрикт)

Прича о великом трговцу на гласу започели су његов отац Цветин и стриц Ђурица који су се половином 18. века, као херцеговачке избеглице доселили у Мали Братачић (Бастав). Не зна се тачно када је рођен Цветинов и Ружичин син Теодор, од велике драгости назван Тешманом – последње године старог века, 1799. или прве новог века, 1800. Постао је чобанин, али се није тиме задовољио.

Конак су посећивали кнежеви Милош и Михаило (Фото: Дистрикт)

Трговачко име Тешмана Солдатовића израстало је из дана у дан. Сребро и злато прихватао је у зобнице. Изгледало је да узима једном руком а даје обема народу, и опет њему остаје доста. Али, трговина „увек најбоље успева кад се наслони на државну власт“. Књаз Милош поставио га за начелника Среза Рађевског и за мајора. Не зна се тачно када, али „на сву прилику“ 1832. године. После неколико година, кад је књаз хтео да га постави за начелника округа, Тешман га је одбио. Кнез Михаило га није ни питао. Чим се обрео на престолу Србије, указом од 27. маја 1840. године поставио га је за начелника Окружја Подринског, а исте године постао је и депутат Скупштине. Сменио га, после прогонства кнеза Михаила и променом владајуће династије, нови владар кнез Александар Карађорђевић и Тешман се вратио својој трговини.

Плафонска констрикција од храстових греда (Фото: Дистрикт)

Силаском с власти, Тешман се ослободио једне од најтежих својих дужности. Био је нападан као династијаш и окорели обреновићевац, али је увек и свакоме могао и даље гледати право у очи. И даље је био господин Тешман, и у селу и у чаршији, а када су око 1860. године страни трговци препоручили Параносу и Тешману да бесплатно подижу народу огледне сушнице (пушнице), већ у наредној деценији сува шљива донела је право благостање сиромашним брдима Јадра, али и целој западној Србији.

Село Бастав (Фото: Дистрикт)

Наредног пролећа убиство кнеза Михаила у Топчидеру потресло је Тешмана више него ишта у животу. Данима се није појављивао из своје собе, а потом се, другачији, прихватио послова. Неколико година касније, опет пролеће и опет мај. Тешман здрав и крепак шаље сина у Пецку да доведе столара, а потом наређује да мајстора одведе у гајеве на одавно забележено место, посече џин-храст и од њега начини мртвачки сандук. Када је била готова вечна кућа, Тешман је исплатио мајстору рад, вратио се у своју собу и наредио да му се распреми кревет… Затекли су га мртвог, у православном реду склопљених очију и прекрштених руку, а више главе горела је воштаница коју је сам себи запалио.

Сахрањен на гробљу изнад имања (Фото: Дистрикт)

Сахрањен је на врх Солдатовића виса, на новом гробљишту које је Тешман одавно одредио за себе и своју породицу. Велики крст од мермера донет је из Земуна, а на простом запису чита се да је Теодор Солдатовић звани Тешман поживео 76 година. У вечност се представио 6. маја 1876. године.

Из серијала БЛАГО ПОДГОРИНЕ. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Осечина. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима