На етно мапи мачванске равнице већ пет година незаобилазно место представља Етно парк „Авлија“ у центру села Глушци, крај Богатића. У пола хектара овог амбијенталног простора стао је сав дух старине, оживљен аутентичним изгледом и атмосфером некадашњег типичног мачванског домаћинства. Етно ресторан „Крчма Лазарева“, конаци за преноћиште, стална музејска поставка, падок са коњима, фијакери, чезе, таљиге, као редовна превозна средства по имању, чине богату угоститељску понуду овог места.
Врата су увек отворена (Фото: Ј. Губелић)
Славица и Милан Дамњановић, купивши ово етно здање, настојали су да њихов комплекс у потпуности задовољи критеријуме посетилаца са разних страна наше земље, региона и иностранства. Свесни да се трендови у угоститељству свакодневно мењају, тако и они иновирају своју понуду и труде се да буду најбољи у овој делатности. Етно туризам је увелико развијен код нас, а Дамњановићи се једини у Мачви могу похвалити објектом који госте привлачи укусним домаћим менијем, разноврсним културним и рекретаивним садржајима, преноћиштем у категорисаним конацима старим и до два века.
Конаци за преноћиште (Фото: Ј. Губелић)
Село Глушци на размеђи је путева за неколико већих градова – Шабац, Богатић, Сремску Митровицу, Лозницу, Бјељину, па би се рекло да Дамњановићи нису случајно изабрали управо ово место за своје газдинство. Нјихови конаци са рестораном идеално су место за предах, преноћиште и наставак пута у неком од ових праваца. Поред тога што дрвени бунгалови представљају реплику сеоских кућа старих и до 200 година, важно је истаћи да су оне простране, удобне, и најважније, категорисане па се у њима могу искористити и ваучери које додељује Министарство туризма. Како је Богатић на 4 километра одавде, гости су у прилици да у продужетку посете чувену Термалну ривијеру у овом месту и тако заокруже примамљиву туристичку туру. Можда управо због тога највише посетилаца има из Војводине, Београда и суседних земаља региона.
Бела боја фасаде и дрвена окна (Фото: Ј. Губелић)
Централно место овог етно парка представља ресторан „Крчма Лазарева“ са препознатљивим традиционалним мачванским менијем. Поред домаћих куваних јела и жестине справљане у домаћој радиности овде, помало заборављено, можете се почастити соковима од малине и купине.
„У понуди имамо традиционалну храну, то су сарма, пуњене паприке, пребранац, гулаш, сач, слатка лења пита, старински ролат, листићи на првом месту, сир, кајмак, чварци, а погача, то не може да се објасни“, са задовољством прича газдарица конака Славица Дамњановић.
Намештај је аутентичан (Фото: Ј. Губелић)
Поред недоумице шта појести, бићете неодлучни и где сести – у пространу салу у којој сваки дрвени, ковани детаљ, иштиркани столњак или ћилим причају неку причу, или напољу на прелепу и пространу терасу, окренуту према дворишту. Уколико не можете да се одлучите, пустите да временске прилике одлуче за вас. Такође, немогуће је не приметити да је Крчма Лазарева идеално место за мање прославе, будући да прима око стотинак гостију.
Музејска поставка у амбарима (Фото: Ј. Губелић)
Oно што ово имање чини посебним је његова културно-историјска црта. Посетиоцима је на располагању стална музејска поставка, смештена у пространим амбарима на улазу у двориште. Изложени експонати приказују традиционално мачванско домаћинство, верно рекапитулирају изглед сеоске куће – у централном делу је соба за младенце, затим просторије испуњене предметима које су домаћини сакупљали широм наше земље не би ли поставка изгледала што богатије.
Мачванско двориште (Фото: Ј. Губелић)
„Мачванско двориште садржи кућу са просторијом за ручавање и спавање, затим качару, вајат, пољску фуруну, разбој“, каже Славица Дамњановић.
Као са разгледнице (Фото: Ј. Губелић)
Ово етно домаћинство иначе је конципирано по принципу старих мачванских газдинстава. За мачванска имања карактеристична је непосредна близина свих радних и помоћних објеката – стаје, шупе, чардаци, магазе, амбари, све се налази у оквиру пространог и углавном дужног дворишта. Тако је било некад, а тако је и сад код Дамњановића.
Поред етно музејске изложбе, имају и галерију са сталном поставком слика, а културну понуду „Авлије“ употпуњује и библиотека богатог литерарног програма, за оне мање навикнуте на физички напор. Чини се да су власници мислили на све, па су за госте обезбедили падок са коњем и ждребетом, бечки фијакер за вожњу имањем, а све је бесплатно, баш као и претходно наведени садржаји.
Све справе су и данас у употреби (Фото: Ј. Губелић)
Дамњановићи очигледно велику пажњу посвећују културно-рекреативним садржајима, па у плану имају проширење музејског комплекса. Овде ће се ускоро повести прича о томе шта су и како радили ковач, колар, столар, ткаље, мајстори из чијих су руку излазили дрвене санке, фијакери, чезе, јармови, ћилими, све оно што у овом домаћинству данас служи као вредан музејски експонат, а некада је представљало средство за преживљавање.
„У припреми је нова поставка, а у питању су стари занати. Место је такво да би штета била не показати свету како су ови објекти и предмети у њима настајали, ко их је правио“, каже Славица.
Место за све (Фото: Ј. Губелић)
Простор парка обилује пажљиво израђеним и адаптираним дрвеним предметима и оруђима, фијакерима из Беча, санкама какве се ретко где могу видети, оригиналним разбојем из ког би и сад могле потећи вунене нити уколико би неко умео да рукује њим. Оваква понуда подразумева и важне едукативне моменте.
„Од следећег пролећа планиране су дечије екскурзије, које ће укључивати радионице едукативног садржаја. Да кад деца буду дошла виде како се некад живело, какви су били стари занати, да се очува традиција“, каже и додаје да за циљ имају озбиљно проширење имања и понуде. „У плани је црква, базен, а у комшилуку имамо један леп рибњак, што је такође у плану да би се заокружила целина“, најављује газдарица.
Наравоученије „Авлије“ (Фото: Ј. Губелић)
Порука уклесана у дрво, а након боравка овде и у свест – „Покушај да се искрчи наша духовна шикара, и тако створи плодно тле за све наше сетве и жетве. Србијо, из овога си изашла“, оставља нас у уверењу да наша културна традиција, све док је оваквих места, не може бити заборављена. За разлику од хотела и ресторана на које смо навикли, са колико год звездица они били, етно здања имају душу која се подудара са нашим историјским идентитетом, што је посебан осећај.
