Навршило се 24 године од почетка хрватске војне акције „Олуја“ у којој је протерано више од 200.000 Срба из Хрватске. Када су оставили домове и све што су имали, веровали су да ће се брзо вратити. Данас покушавају само једно, тај дан да забораве.
И данас избеглица (Фото. М Лазић)
У једином личном документу Јеле Добријевић и даље стоји – избеглица. Пре 24 године на данашњи дан није ни слутила да ће следећег јутра са једанаестогодишњим сином заувек напустити Книн.
– Шта сам могла, узела сам дете за руку и кренула као и сви други. Нисам знала где идем, али није било другог избора. Привремено смо се сместили код фамилије у околини Београда, а касније као и сви, по камповима – прича Јела Добријевић која је, како каже, “Олују” потиснула из сећања.
Најтеже је било супругу који пет дана није знао да ли су живи. Са борбене линије кренуо је из Книна пут неизвесности.
– Како је било?! Страшно! Људи су умирали, неки су гинули од граната успут. Путовао сам три дана. Кад сам дошао у Србију, онда сам кренуо да тражим жену и дете. Неколико дана нисам знао да ли су живи. То су били страшни дани – прича Славко Добријевић.
Стефан је рођен у кампу (Фото: М. Лазић)
И данас после толико година, ноћу се буди у голој води, јер сања како се у страху враћа у Книн.
– Сањам ја како са мојим другом идем у Книн. Мало, мало, па наиђемо на хрватску војску. Онда идемо по шумама, кријемо се, бјежимо. Ја размишљам како ми је важно само да уђемо у град и надам се да тамо има полиције, па ће нам они помоћи. Долазимо ми у град, а ја хоћу у моју фирму, где сам радио као железничар. Моја секретарица отвара врата, а тамо седе два Хрвата и кажу: “Сад ћемо те заклати”. Онда се тргнем и пробудим. После тога нема сна – прича Славко Добријевић.
И даље без свог дома (Фото: М. Лазић)
Из кампа у камп, пролетело је 24 године. У једном од њих родио се и унук Стефан који ће у септембру напунити четири године. Тек тада за ову породицу почела је нова олуја.
– Он данас нема никаква права. Рођен је седам дана пре него што је завршен конкурс за ове монтажне куће тако да није добио ни квадрат. Нема дечји додатак, нема ништа. Једноставно, он је у Србији непризнат – прича Јела Добријевић.
Међусобно деле своју судбину (Фото: М. Лазић)
Свако је преживљавао своју олују, тог августа, али и наредних неколико месеци, када су са децом у наручју стизали у Србију. У један албум стало је све што су тог јутра Александара и њен тата понели из Загреба. У сећање се урезала розе хаљиница коју је Александри обукао, и једина реченица коју су разменили.
– Ја сам њу питао да ли хоће да идемо, јер за нас овде нема живота. Она је рекла – Идемо тата! Она је имала три године и ја сам јој био и отац и мајка – прича Светозар Бастајић.
Труде се да забораве оно што им се десило (Фото: М. Лазић)
Опростити и заборавити, две су најтеже речи и дилеме за ове људе.
– Мора се заборавити ако човек жели даље нормално да живи – одговара кратко Душан Драгић.
Код питања како опростите, ћуте, као и на многа друга на која само они знају одговоре.
