Другог дана маја 1999. године ПВО одбрана Војске Југославије забележила је другу победу у окршају са ваздухопловним јединицама НАТО пакта, оборивши амерички Ф-16 ЦГ у селу Накучани, у близини Шапца. На њега су, са ватреног положаја Карловчић, испаљене ракете под именом Наталија и Живадинка, а део остатака авиона чува се у Музеју југословенског ратног ваздухопловства у Сурчину.
F-16ЦГ пао је у село, рушећи дрвеће (Фото: Славиша Голубовић)
Почетком маја 1999. српску јавност обрадовала је борбена послуга Трећег ракетног дивизиона, 250. ракетне бригаде ПВО Војске Југославије, осујетивши напад једног од четири НАТО ловца, који су из базе Авијано у ваздушни простор СРЈ ушли опремљени најмодернијом бомбардерском опремом, као и уређајима за дејство у ноћним условима. Групу од 4 авиона предводио је садашњи командат америчког ратног ваздухопловства генерал Дејвид Голдфејн.
Те ноћи борбену послугу Трећег ракетног дивизиона ПВО чинило је 12 припадника Војске СРЈ, а обарање ловца Ф-16ЦГ уз сведочења очевидаца и чланова борбене послуге, до детаља је описао тадашњи припадник овог дивизиона ПВО пуковник Славиша Голубовић у књизи „Пад ноћног сокола“.
Ф-16 ЦГ гађале су српске ракете Наталија и Живадинка (Фото: Славиша Голубовић)
„Око 2 часа на ВИКО примећујем шест до осам циљева неправилно груписаних северозападно од нас…отприлике у рејону Бачке Паланке. Вероватно су на ту позицију стигли преко Хрватске. Једна слична, али мања група била је на простору изнад Ваљева, према Дрини. На већој даљини западно такође једна група. У једном тренутку део групе, која је била северозападно, нестаје са показивача, а недуго затим један од њих се појављује на азимуту 310 степени и даљини око 30 км. Наређујем усмеравање антена командом „усмери на 310”. Послуга је мирна, осећа да је нешто близу, али не зна ситуацију јер не дозвољавам да гледају у мој екран…Кад је дошао на даљину 17 до 18 км командујем: “Лансирај!”…Од официра за вођење ракета добијам извештај: “Циљ уништен, даљина 12″…. Извештавам да је циљ сигурно погођен јер сам видео школски пример експлозије бојеве главе и облак који у том тренутку настаје“, сведочи Бошко Дотлић, пуковник у пензији, у поменутој књизи.
Остаци мотора обореног авиона (Фото: Славиша Голубовић)
Убрзо стиже информација да је, иако оштећен, авион направио заокрет и да лети у правцу Босне. Лет је трајао кратко, а изнад шабачког села Варна претвара се у ватрено димну куглу, након чега пилот у последњем тренутку катапултирањем напушта авион и призмељује се у селу Синошевић. У засеоку села Накучани авион завршава лет, рушећи пред собом дрвеће.
Активности НАТО авијације прекинуте су ради спасавања пилота, који је лоциран и идиентификован у 3.55 часова, а одмах потом хеликоптерима спасилачког тима, нешто пре 05 часова превезен до аеродрома Тузла.
Акција је осујећена обарањем једног од четири ловца (Фото: Славиша Голубовић)
Становници села Накучани, где се обрушио погођени амерички ловац, сусрет са командосима из спасилачких хеликоптера добро памте и након две деценије, и радо га препричавају. Неки од њих су на непријатељске војнике чак испалили и неколико хитаца, а на зидовима кућа и других објеката дуго су стајали трагови митраљеских зрна, испаљених из рафала припадника америчке спасилачке екипе.
– Цело село дигло се на ноге око пола пет када су се појавила три хеликоптера изнад места пада авиона и изнад наших кућа. На улици је било много људи и многи од нас видели су изблиза лица командоса, који су стајали на отвореним вратима хеликоптера. Неколико младића и војника који су се ту затекли, понесени ситуацијом, испалили су пар метака из пиштоља. На то су командоси узвратили ватром, али, срећом, никог нису погодили – прича мештанин Накучана, села које је за време бомбардовања пре две деценије било центар интересовања домаће и светске јавности.
Након овог краћег напада хеликоптери одлећу ка селу Синошевић, где на њиви породице Макевић проналазе и укрцавају пилота и одвозе га ка Босни, пише пуковник Голубовић у својој књизи.
Извор:“Пад ноћног сокола“, Славиша Голубовић; Курир
