Некада су Мачвани живели у колебама, јер ће вас исправити ако кажете другачије, кућићама без струје, често и воде, у само једном одељењу, на излазу из шума, покрај њива. Успомену на овакав начин живота, ретки су сачували до данас. Преко лета, побегну од врућине, тракторима преселе стоку, како би се подсетили традиционалног начина живота, а они који нису прекинули ту везу, у својим скровиштима чак и презиме. Тако данас живи Митар Смиљанић у селу Белотић.
Навикао на усамљенички живот (Фото: Ј. Губелић)
Овакве кућице раније су настајале као уточиште од рата, глади и осталих недаћа, врућине за време летњих месеци док се чувала стока, а Митру служи за бег од гужве. Скромна и стара колиба дража му је него сво модерно покућство и имање које има. Недостаје му породица, али љубав према усамљеничком животу је превагнула. Син са унуцима га обилази, жена се и задржи, али не може дуго без телевизора, који Митар не планира да набави. Телефон ради док траје батерија, а онда ни он не звони.
Раскошан прилаз скромној кућици (Фото: Ј. Губелић)
Мост украшен коњима и лавовима, раскошан је пут до колибе старе дуже од једног века. А у њој, стало је све што је Митру Смиљањићу потребно за живот – шпорет да припреми храну, кревет да се одмори и мало музике да се разоноди. Тако су живели његови преци, а наставио је и он.
„Упалим свећу, оперем ноге, превијем се и легнем. Пустим онда транзистор, слушам до 22 часа обично јер волим вести. Онда заспим и спавам до 4 ујутру. Тад сам већ будан иако није свануло“, прича Митар Смиљанић, који се у свакодневним навикама и пословима сналази и без часовника.
За мир и спокој му не треба много (Фото: Ј. Губелић)
Буде га кокошке и друге животиње, јер је овде практично цела окућница. Тако је вековима уназад – време јој је нешто узело а понешто и додало. Унутра, на испуцалом зиду, једна уз другу стоје слике Слободана Милошевића и брачног пара Броз из млађих дана. Не брину га проблеми савременог човека, и то доприноси његовој безбрижности.
“Волим овако да живим. Што сам старији све више волим да будем сам. А пре сам био ђаво, играо фудбал, ма свашта сам радио”, присећа се.
Најближе комшије удаљене су километер и по. На кафу понекад сврате и пролазници на путу кроз Мачву. Сви би да виде и осете дух “колебе”.
“Питају – Митре где си, хоћеш ли кувати кафу?! Него шта, ја волим друштво”, каже овај колебар.
Радо прима госте (Фото: Ј. Губелић)
Увелико гази осму деценију, али овде има довољно и за живот и за разоноду. Време проводи спремајући зимницу, ради и мушке и женске послове и ништа му није тешко.
“Као нека жена сам, колико сам туршије направио. Свашта имам”, показује.
Све је спремно за зиму (Фото: Ј. Губелић)
Услови ни налик оним у домаћинству где живи син са породицом. Али он воли овде. Обилазе га унуци, а долази и супруга.
“Воли више тамо јер овде нема телевизора, а она воли да гледа, па брзо оде кући”, објашњава Митар.
На хектар земље око колибе гаји козе, свиње, кокошке. Животиње су му добар изговор да не напушта колебарство.
“Оставим овде перутину, не носим кући, тако да то користим као изговор да дођем овде. Не дају ми укућани, а ја волим да будем код колебе, па их тако преварим”, прича.
Друштво му праве животиње о којим брине (Фото: Ј. Губелић)
Овакав начин живота напушта само током најхладнијих зима. А за ову је већ спреман да што дуже остане на свом омиљеном месту.
“У шупи су дрва и све сам спремио за зиму. Остало је само још потпалу да припремим”, каже колебар, ком топла јесен и блага зима иду на руку да се што дуже задржи овде.
Тако Митар и његова колиба пишу историју, неразумљиву новијим генерацијама таман колико и тишина од које се овде не може побећи.
