Оне се разумеју у све – од прављења ајвара и џемова, зимнице, преко старих заната, хеклања, везења, ткања, плетења до организације разноразних манифестација у области уметности и сеоског туризма. Али ту се њихово знање не завршава, са практичног рада лако прелазе на едукације на тему екологије, равноправности полова и људских права. Себе поносно називају хајдучице, по Хајдук Станку, који је прославио ово село.
Вредне и способне (Фото: Ј. Губелић)
Група од двадесетак жена из Црне Баре код Богатића вредно ради на рушењу мита о мушком предузетништву, па у самом центру села, у општинским просторијама,некадашње поште која две деценије није коришћена, сваким даном све ужурбаније шире своје поље делатности. Махом пензионерке, домаћице, незапослене, али вредне и пре свега мотивисане да у родном месту направе сопствени радни амбијент у коме могу да искористе знање и умешност, који су им до сада били слабо признати. Окупљене у младо Удружење жена за неговање традиције и домаће радиности „Црнобарке“, ове предузимљиве даме снажних руку и великих планова, по старом сеоском обичају, успешно излазе на крај са великим бројем послова. Све своје производе продају на сајмовима широм Србије. Имају салу за састанке и део који представља изложбени простор – својеврстан музеј, у коме се налази све што су радиле или донеле од куће – народне ношње, књиге, разне антикварне предмете, фигуре, стари и по више од сто година.
Спремне да знање поделе са свима (Фото: Ј. Губелић)
Сезона је прављења зимнице, али нису сви вични томе. Некима је, рецимо, прављење ајвара незамислив појам. Ако не знате да направите ајвар, важно је да научите како да препознате који је најбољи. Женама из чувеног хајдучког села прављење неколико десетина тегли овог незаобилазног зимског јела, не представља никакав проблем. Црнобарке нас зато уче како да направимо ајвар или препознамо који је прави домаћи.
Најтежи део посла (Фото: Ј. Губелић)
Први и најтежи део у справљању ајвара, од ког многе домаћице глава заболи, а многе и одустану, јесте печење паприке. Мирис дима који се увлачи у одећу и косу и преплануло лице изнад вреле плотне, међутим, Црнобаркама не сметају. Зна се да парика мора бити добра и месната, али ништа не иде без руку спремних да их вреле окрећу док се пеку.
„Морају се окретати да не би изгореле, и да би се равномерно пекле са свих страна, јер ако је ватра јака, могу се препећи“, каже Милојка Марковић, мајсторица у овом занату.
Потребно је искуство за овај посао (Фото: Ј. Губелић)
Ако је печење над отвореном плотном најтежи, љуштење је најнапорнији део посла. И за то домаћице имају неколико трикова. Испечене парике стављају у кесе, да би се под паром кожица одвојила и лакше се скинула током следеће фазе.
„Кад се прохладе, онда почиње чишћење. Што мање воде, да се сва љуска очисти, без семена“, објашњава Миланка Јуришић, чланица Удружења.
Дуг процес прављења ајвара (Фото: Ј. Губелић)
Ољуштене паприке се стављају у вреће како би се што више воде из њих исцедило, а за то време мајсторице могу мало и да предахну. После тога паприке иду у машину за месо.
„Најлакше је кад дође довде, после се ставља у тегле сипамо“, прича Лепосава Јуришић.
Најлакше је млевење (Фото: Ј. Губелић)
Самлевена паприка се пржи на врућем уљу, а ова фаза подразумева стрпљиво мешање добијене смесе, некад и по више сати. Од зачина и правовременог пржења зависе укус, али и одрживост омиљене зимске слане посластице.
„Сад је само битно да је уље вруће, онда стављамо паприку и мешамо да се све то сједини, испржи, да упије воду, која је ипак остала од паприке и онда додавање зачина – со, бибер, сирће“, каже Миланка Јуришић, једна од ових вредних жена.
Финални и најважнији корак, од ког зависи укус (Фото: Ј. Губелић)
После тога ајвар је спреман за јело, или продају, јер жене их Удружења „Црнобарке“ из Црне Баре код Богатића на овај начин покушавају да остваре неки приход за своју организацију која чува српску традицију. Међутим, и саме признају да су боље домаћице, него трговци.
„На сајму у Коцељеви сам нудила једном човеку да купи од нас ајвар, јер смо још увек младо удружење, у развоју, треба нам пара, он ми каже – Ви сте добро развијени. Рекох, јесам ја, али није удружење“, шали се на свој рачун и алудира на добар апетит када је укусна храна у питању, Весна Јуришић, председница Удружења „Црнобарке“.
Спреман да се проба (Фото: Ј. Губелић)
Посао није лак, али вреди труда. Ко неће или не зна да направи, требало би да научи како да препозна квалитетан ајвар. Црнобарке поручују да мора да буде од печених паприка, што је најтежа, али најважнија ствар за светски познат српски бренд.
Разноврсна понуда Црнобарки (Фото: Ј. Губелић)
Намера удружења је очигледна – унапређење женског предузетништва са акцентом на сеоским женама, домаћицама. О квалитету и добром пословању Удружења сведочи одлична сарадња коју успостављају са многим другим предузећима.
Текст је настао у оквиру пројекта који је суфинансиран из буџета општине Богатић. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
