Милева Косовац страдала је мученички у 28. години живота, а њено измасакрирано тело постало је опомена и симбол апсурда братоубилачке борбе. Њен политички активизам и смрт имају дубоко значење за националну историју – била је непоколебљива заговорница комунистичких вредности, а страдала од дијаметрално супротне идеолошке замисли . Управо из ових разлога ваља подсетити се кратке, али значајне животне приче ове Шапчанке, чије име полако почиње да бледи из сећања града.
Милева Косовац (Извор: Међуопшински историјски архив Шабац)
Милева је рођена 29. марта 1913. године у Школићу, селу у Лики, као четврто од шесторо деце у породици Косовац. Мајка Милосава и отац Владимир имали су три сина – Николу, Будимира и Милана и ћерке Евицу, Милеву и Љубицу. Породица Косовац доселила се у Шабац 1919. године. О њиховом премештању из Лике у град на Сави сведоче синови Милевине браће Милан, Ратко и Владимир Косовац, последњи чувари сећања на ову знамениту Шапчанку.
Милева Косовац са другарицама (у средини, горњи ред), (Породична архива, Фото: Ј. Губелић)
Милевин отац Владимир је из Лике, из економских разлога више пута ишао у Америку. Радио је у Чикашким и Детроитским рудницима и челичанама, а неко време био је и у Аргентини, док су му жена и деца остајала кући. Мајка Милосава противила се одласку деце „преко баре“, и није дала мужу да их одведе у Америку.
Године 1919, сплетом необичних околности долази у Србију и купује кућу у Шапцу. У руднику у Америци са Милевиним оцем радио је један од Косоваца из Змињака, који му на самрти оставља у аманет да његовој породици у Змињаку пренесе поруке главе куће и обавештење да није ништа зарадио. Стога Милосава и Владимир Косовац путују из Лике, пролазе кроз Мачву и долазе у Змињак.
“Мачва им се очито свидела, па се по повратку у Лику деда Влада бацио у размишљање. Два дана је ћутао, није ни јео ни пио, само је једно јутро устао и рекао да се пакују. Тако су дошли у Шабац, у Сремску улицу.”, каже Владимир Косовац, син Будимира, Милевиног рођеног брата.
Кућа у Јанка Веселиновића где су се доселили Милевини родитељи (Фото. Ј. Губелић)
Владимир Косовац бавио се рабаџијским занатом. Према тврдњи његових унука, поседовао је такве коње и кола, какве нико у близини није имао.
“Њима је деда Влада превезао сву коцку од Железничке станице до Поп Лукине улице, а преко замрзнуте Саве звона за шабачку цркву. То је радио за Шабац, и није хтео никакву накнаду, само да му звоне кад умре”, прича Владимир.
Владимир, Ратко и Милан Косовац, Милевини братићи (Фото: Ј. Губелић)
Милева је имала шест година када је дошла у Шабац, где је завршила основну школу, а гимназију је похађала од 1924. до 1928. године. Већ тада је од професора добијала похвале да је интелигентна, лепо васпитана и скромна, што ће је пратити до краја њеног кратког живота. По завршетку Подринске учитељске школе у Шапцу, постављена је за учитељицу у месту Тулар, у тамнавском срезу.
Врло брзо постаје политички активна. Чланица СКОЈ-а била је од 1933. године, а 1938. придружила се Комунистичкој партији Југославије. За време рата била је политички комесар одреда.
“Било их је укупно 2806 у целој Југославији. Била је веома интелигентна, способна, упорна, није било ствари коју узме да ради, да је не заврши. Познавала је Кочу Поповића, Браћу Барух, вероватно и самог Броза. Само, то се крило. Била је сјајан организатор, политички комесар партизанског одреда за време рата”, каже Влада.
Била је омиљена и на поклон је добијала књиге (Породична архива, Фото: Ј. Губелић)
Иако ревносна и истакнута активискиња, почетком Другого светског рата 1940, заједно са осталим члановима, по казни због откривања ћелије у Шапцу, са учитељском службом бива премештена у Горњи Таор, село у близини Косјерића код Ваљева. Тамо данас постоји улица са њеним именом.
Од почетка рата учествује у раду НОБ-а , са становницима места заједничким снагама припремала је устанак, одржавала везу са ваљевским срезом, а у школи у којој је предавала, одржавала је партијске састанке. Партијски рад „учитељице из Таора“ био је познат и немачкој обавештајној служби – о Милеви су извештавали као једној од најупорнијих и најокорелијих комунисткиња, једној од одговорних за сталну везу са Ваљевом.
Фотографија коју чувају потомци (Породична архива, Фото: Ј. Губелић)
У јеку сукоба четника и партизана, након што их је неко потказао, Милева Косовац са партијским саборцима, ухваћена је на партијском састанку. Напад четника на партизанске снаге у Косјерићу 31. октобра 1941. представља увод у четнички напад на Ужице 2. новембра. Прву групу заробљеника спровођених на Равну гору пристигао је наредник Филип Ајдачић у близини села Скакавци и одвојио 8 заробљеника, међу којима и Милеву, спровео их до локалитета Скакавачки Ридови где су заробљеници измасакрирани, а њихова тела бачена у провалију. За овај злочин у Косјерићу се сазнало након 9. новембра 1941, када је место поново било под контролом партизана. Уз помоћ сељана Скакаваца пронађен је понор у који су побацана тела 8 убијених партизана и партизанки, које су препознали само по комадима одеће која је на њима остала док је све остало било унакажено.
Милевине белешке (Породична архива, Фото: Ј. Губелић)
Записник са увиђаја у Косјерићу објављен је 20. новембра 1941. у ужичкој Борби и у њему стоји да су учитељице Јелена Гмизовић и Милева Косовац „страховито мучене и силоване“. За Милеву Косовац се истиче да је имала модрице по целом телу од кундака, да јој је избијено неколико зуба, лево око и да се на бутинама виде опекотине. Фотографије измасакрираних тела Јелене Гмизовић и Милеве Косовац објављене су у монографији Жене Србије у НОБ.
“Кад су је заклали, мој отац је био приправник у суду, и вести о њеној смрти је донео један партизан прерушен у сељака. Отац је затим звао чика Буду, брзо се проширила вест у породици, али мајци Милосави нису смели да кажу, мада је она сирота предосетила. Једва је преживела ту вест”, каже Милан Косовац, син Милевиног најмлађег брата.
Милева Косовац сахрањена је у Таору, а на захтев породице по завршетку рата њене кости пренете су на Доњошорско гробље у Шапцу, у породични гроб. “Само су кости и косу донели, то је све што је остало од ње”, каже Рајко Косовац.
Љубомир Симовић, наш познати књижевник и академик, посветио је мученичком страдању ове младе партизанке једну од најпотреснијих песама о великом рату.
УЧИТЕЉИЦА ИЗ ТАОРА
Донела је четворица
на вратима.
Врата с њеним телом четворица
спустила на земљу.
Та врата на земљи,
јесу ли то сада врата у подземље?
да ли то сад она
мртвим телом не да,
да ли то она
мртвим леђима брани
нечистим силама
да отворе,
да провале та врата,
да из подземног сумпора и тмуше
изјашу на својим реповима,
да у подземне казне одвуку
Житну пијацу, кишу, Срески суд
и четворицу који пуше?
Мучки убијена због идеологије (Породична архива, Фото: Ј. Губелић)
Протођакон доктор Љубомир Ранковић, који је докторирао на теми жене и религије, надахнут животом и страдањем Милеве Косовац и одређеним биографским подударностима, проналази идеолошку везу између мисије ове прерано умрле учитељице и владике Николаја Велимировића.
„Николаја Велимировића и Милеву повезује место службе. Ја сам рођен у месту где и Николај Велимировић, у Лелићу, и мене је одмах заинтригирало то ко је била Милева. Њихово презиме Косовац сведочи о дубокој традицији у српском народу када је у питању Косово. Била је члан СКОЈ-а, млада комунисткиња. По казни је премештена, као што то обично бива у тоталитарним режимима, у село до мог родног села – Горње Лесковице код Ваљева. Школа у којој је предавала Милева, била је издвојено одељење школе у Доњим Лесковицама, где сам ја ишао у школу. Нажалост, неке сеоске кабадахије су на један бруталан начин 1941. године направиле масакр. То су били неки људи који су себе називали четницима. Неко од честитих људи се досетио, ставили су је у ковчег и однели у Ужице и изложили на градском тргу да се види шта су радили. Још у мом селу постоји прича о томе. У школи која је била седиште њене школе од 1902. до 1905. управитељ и наставник био је Николај Велимировић. То је занимљиво. После тога је отишао у свет да студира, а она 1941. долази у Горњи Таор, у истурено одељење те школе“, прича протођакон.
Посмртни остаци пренети су на породично гробље (Фото: Ј. Губелић)
Према његовим речима, важно је подсетити на искрене хуманистичке идеале генерације којој је припадала Милева Косовац и истаћи страдање услед неконтролисаног фанатизма.
„Милева Косовац била је жртва једне екстремне десне, а Николај Велимировић леве идеологије. Тако видимо да је свака крајност у животу појединца или једног народа трагична. Њен живот оставио нам је један велики наук. Ватра коју су ти честити млади људи носили у свом срцу и тежили једном хуманијем и праведнијем друштву личи на ватру коју су имали први хришћани. Као што се из те племените и прометејске ватре за бољим данима и бољим животом и хришћанство у појединим вековима историје претворило у агресивну религију, тако се исто једна идеологија која је добро почела, изродила у терор над својим народом. Ко крене са фанатизмом не може добро завршити“, поручује протођакон.
Милевине књиге са упресованим цветом (Породична архива, Фото: Ј. Губелић)
Народни одбор општине Шабац је 1956. године донео одлуку да школа у Улици Владе Јовановић гласи „Милева Косовац“ Шабац. Породица Косовац даровала је школи њену личну библиотеку – часописе и књиге са њеним потписима и забелешкама које је сакупљала током живота. Министарство просвете и спорта донело је 2004. године решење којим се назив школе мења у ОШ ”Николај Велимировић” Шабац. Тим потезом избрисан је сваки траг о Милеви Косовац. Данас једна улица у Косјерићу носи име ове младе комунисткиње.
Из серијала “Знаменитих траг”. Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
