Свако јутро око девет сати Милан Јовановић (67) лаганим кораком прође Карађорђевом улицом. У летњим беж панталонама од фланела, шивеним на ивицу, хода безбрижно левом страном тротоара. Познаваоци моде рекли би “обучен по последњој линији за мушкарце”. Како и не би када је мода његово друго име.
Последњи шабачки мајстор кројачког заната (Фото: Ј. Губелић)
Негде на половини замакне у пролаз, као да не жели да се зна где иде. А сви знају. Целом граду добро је познат стан у пасажу, који је шабачки шнајдер преуредио у своју кројачку радњу. Ту настају најлепша свечана мушка одела, памучне панталоне, женски комплети, капути од чоје, кројени у савременом стилу. Ту долазе жене да им се скрате сукње, сузе хаљине у струку или преправи комад конфекције, серијски произведен у фабрици. Све те шнајдерске пропусте исправља шабачки мајстор Милан.
Иглу у руке узео је са 15 година јер је желео лепо да се облачи, и не испушта је већ 52.
“Ја сам био одличан ђак, али сам увек волео лепо да се облачим. Моја мајка је била самоука шнајдерка, па вероватно отуда и љубав према шивењу. Због тога сам одлучио да одем на кројачки занат. Одлично се сећам, имао сам петнаест година и 5. јула 1966. године сам узео иглу у руке. Тада сам заправо дошао код мајстора на обуку. То је било код једног кројача у Љубовији, недалеко од Узовнице, где сам рођен и живео у то доба. После две године сам почео да радим. Ту сам био до 1976. године”, присећа се чувени шабачки мајстор.
Занат који захтева стрпљење, креативност и труд (Фото: Ј. Губелић)
После тога долази у Шабац, у тада познату Кројачку задругу “Први мај”. Када се кројачка задруга угасила, пре 14 година, отворио је шнајдерску предузетничку радњу, а последних седам година ради, иако је у пензији.
Стан у приземљу, у пасажу, у Карађорђевој 37, његово је радно место.
У две собе стало је све. Ходник преуређен у чекаоницу начичкан је готовим оделима, спремним за пробу. Ту су сукње, хаљине са забоденим шпенадлама и тек узетом мером. По мери кроји и шије, без шнита, уз помоћ сопствене и идеје муштерије. Свима лако удовољи.
“Све се ради по мери. Ја извадим меру, заједнички осмислимо модел и прионем да радим. Мода се мења и враћа. Деведесетих су били широки модели, данас невероватно уски. Мењају се и људи. Неки су више а неки мање захтевни. Истина, жене су захтевније, али ја лако са њима изађем на крај. Ипак су то године искуства. Долазе и млађи и старији, захтевни и мање захтевни. Шијем за свадбе и матуре, разне прославе и слично. Волим и кад ми донесу слике да покажу како су изгледали”, прича.
Муштерије чекају по три месеца на одела (Фото: Ј. Губелић)
Мирис сапуна помешан са мирисима штофа осећа се још на ходнику. Сапун боље оставља траг од креде. На вратима, на парчету папира стоји натпис да је унутра Миланова кројачка радња. Али никоме ко долази овде путоказ не треба, јер познају Милана и његове руке. Његови модели издвајају се и на улици и у гардероби. То су сати и дани рада.
“Да би се сашило једно одело треба тридесет сати ефективног рада. Овде се све ради ручно. Комплетно одело обрађује се иглом и концем и то нигде не сме да се види, а касније иде украсни штеп. Видите, ово конфексцијско одело, оно унутра има лепљиво платно, а одело које ја урадим унутра има вуну на коју се поставља платно, то се исквирца и после обради. Касније се тај конац повади. Све се уради ручно за разлику од конфекцијског одела где се штоф лепи на лепљиво платно”, прича последњи шабачки кројач.
Муштерије чакају по три месеца да им сашије одело. Чекање се исплати. Важно је само да стигне за сезону, па за зиму наруче у пролеће. Највише чека он, јер од муштерија не може да стигне да сашије себи одело.
“Имам штофове које сам купио пре тридесет година и сада их шијем. Кад ми треба ја узмем и урадим. Тада смо имали једну од најразвијениијих текстилних индустрија. Себи све шијем, једино јакне купујем. Материјали су одлични”, прича.
Тежак је ово занат, објашњава, и изискује много знања и учења. Треба талента, креативност, стрпљања, знања са људима и материјалима. Све тражи умеће, а Милан га има, на претек.
