Да љубав не познаје границе потврђује прича Марије (Аингоно) Марковић (31) која се чак из Екваторијалне Гвинеје удала у Јадранску Лешницу, недалеко од Лознице. Сви су је прихватили, а културолошке и језичке препреке, после две године живота у овом селу, превазишла је уз помоћ свекрве.
Марија је савладала пољопривредне радове (Фото: Ј. Губелић)
Иза струка парадајза који се савио од рода, извирује Марија. Густи прамен црне косе таласа у ритму покрета, док она снажно мотиком удара тврду земљу. Вешта је у копању, рекао би посматрач, не слутећи да алатку у рукама држи Африканка, неискусна у сеоским пословима. Мотику је први пут у руке узела пре две године када је из родне Гвинеје стигла у Јадранску Лешницу.
“Копам да и ја имам своје. Сад не морам да идем на пијац да купујем здраву храну мени и мојој деци јер имам башту. Није ми било лако, али сам брзо научила. Копам и малину, чупам траву. Све радим. Сад сам права домаћица”, прича.
Са свекрвом се одлично слаже (Фото: Ј. Губелић)
Због љубави прешла је шест хиљада километара. Бошка, Србина из Јадра, упознала је у својој родној земљи, где је он на привременом раду. Била је то љубав на први поглед.
“Ја сам била млада. Ишла сам у школу. Кад сам га видела, одмах сам се заљубила. Он ми је после причао о својој земљи. Знала сам да је далеко. Није било лако да одлучим да дођем овде, али муж мора да се слуша. Сад сам се навикла”, прича кроз смех.
Била је то љубав на први поглед (Фото: Ј. Губелић)
Прво су живели у Гвинеји, али пре две године одлучили су да Марија са децом дође у Лешницу. Културолошке разлике и језик само су кратко били препрека. Административне послове које је радила у Гвинеји заменили су овдашњи, који се подразумевају на селу. Двориште пуно цвећа обогатила је сортама из своје земље. Успевају, као и она, без обзира на различите услове живота. Марији је у свему помагала свекрва са којом се одлично слаже.
“Ја сам је научила да копа. Јуче сам донела мотике да наоштим и видим како иде и она и носи своје мотике да и њих наоштим. Она све гледа и учи. Научила сам је да прави сарму. То јој се много свиђа. Мој Бошко је рекао кад је кренула овамо да ништа не бринем, да она све једе. У почетку јесте био проблем да се споразумемо. Кад она каже да не разуме, ја почнем да бројим сличне речи док она не каже да је схватила. Сад нема проблема јер она прича српски”, објашњава свекрва Слободанка.
Свекрва је учи пољопривреди (Фото: Ј. Губелић)
Док љуби стиснута три прста, Слободанка изговара често понављану реч којом описује снаху: “Супер! Ја сам са њом презадовољна. Не знам да ли је она са мном?!”
“Волим те као Бога, ти то знаш”, добацује кроз смех Марија.
Долазак ове Африканке у Јадар мало је поправио статистику јер је Јадранска Лешница позната по гласу да тамо живе скоро све нежење у Србији, јер у селу од око 2.500 становника има више од 250 неожењених момака. Да ли због тога или природне срдачности, свака млада је добро дошла, без обзира са које стране света стиже, које је боје коже и који језик говори.
Бошко је и даље на релацији Гвинеја – Србија ( Фото: Ј. Губелић)
Са кћеркама Марином (4) Марицом (9) и Тацијом (16) Марија углавном прича шпански језик, понекад и француски, а једне другима помогле су да лакше савладају српски. Другари у школи су одушевљени девојчицама и радо се са њима друже.
У њеном врту расте цвеће из родне земље (Фото. Ј. Губелић)
Бошко је и даље на релацији Србија – Гвинеја, тако да Марија чека да се врати и да овде наставе заједнички живот, јер како каже, у Јадру су је сви лепо прихватили па је не мучи носталгија за родним крајем.
