На путу до Сарајева пред кобни догађај 1914. године припадници Младе Босне – омладинци завереници против власти, међу њима и Гаврило Принцип, посетили су Шабац, и боравили у хотелу и кафани Америка, где су иначе свирали Цицварићи, а која се налазила у тадашњој “Правителственој”, односно главној улици. Међутим, различити су наводи о боравку Гаврила Принципа и његових сабораца у Шапцу.
Гаврило Принцип (Фото: http://iskra.co )
У старој штампи проналазимо податак да је Гаврило пред атентат преноћио у кући Боже Милановића, брата доктора Николе Милановића, у кући која се налазила отприлике преко пута кафане Америка, док Никола Девура у роману „Одбрана Принципа“ каже да младобосанци уопште нису преноћили у самом граду него су, упловивши у Шабац на броду који је ишао из Београда тог 28. маја 1914. године, потражили капетана Рада Поповића, који није био у својој канцеларији, па су га нашли у кафани Америка, где је играо карте. Према Девуриним речима, ови младићи су се из тог разлога и нашли у чувеној шабачкој кафани. Занимљиво је то да се информације које су познате у Шапцу не подударају са званичним белешкама историчара. Наиме, како тврди Девура, ослањајући се на сазнања до којих је дошао код мештана и потомака учесника догађаја, Рада Поповића, који их је одвео у своје село Синошевић да би их учио гађању и где су ноћили, Принцип је ово прећутао на суђењу јер није желео да уплиће сараднике, а ни саму Србију у организацију атентата.
Кафана „Америка“, на углу улица Вука Караџића и Господар Јевремове, тада Маршала Тита. Срушена у лето 1955.
С друге стране, у роману “Неземаљски израз његових руку”, у издању београдске издавачке куће Бука, који говори о сарајевском атентату на аустријског надвојводу Франца Фердинанда, босанскохерцеговачки и хрватски новинар и књижевник Миљенко Јерговић, користећи се низом документарних текстова, износи занимљиве закључке о Гаврилу Принципу, Недељку Чабриновићу и осталим следбеницима револуционарног покрета Млада Босна, који се терети за организацију и извршење атентата, а самим тим за немили низ догађаја, који ће задесити читаву Европу у крвавом Првом светском рату. Између осталог, описујући даноноћно путовање младобосанаца ка Сарајеву, где ће се одлучити судбине важних историјских ликова, а и читаве европске повести, писац истиче да је Шабац био важна одредница овог путешествија, делом у хронотопском, али пре свега у симболичном смислу. Наиме, они су за разлику од осталог дела пута, где су се кретали тајно по пољанама и шумама, како би непримећени прошли, у Шапцу решили да заноће у једном од тада најпознатијих градских хотела – реч је о хотелу Америка, не би ли избегли сумњичавост јавности. О готово судбинској и метафоричкој повезаности ових младих људи са модерном традицијом Европе и Америке, у чијем симболичном значењу место имају и Шабац и његова чувена кафана, Јерговић веома надахнуто пише у поглављу „Мирног хлеба ми смо жељни“.
Угао где се некада налазила кафана Америка
Писац наводи са сигурношћу да је путовање завереника трајало дуго, а да је у каснијој истрази “темељно реконструисано и описано кроз низ верзија и сведочења”. Ови младићи путовали су „коњима, возом, махом пешке од Београда до Шапца, преко Мачве и Семберије, кроз источну Босну па све до Тузле. Углавном нису ноћивали по турским хановима, као јунаци Андрићевих проза, ни по успутним преноћиштима (…) спавали су по шумама и штагљевима, код јатака за којима ће аустријска полиција трагати и судити их на смрт све до распада државе, али у Шапцу су, да не буду сумњиви, ипак заноћили у хотелу. Име тог хотела је попут романескног наслова цијеле младобосанске авантуре: Хотел „Америка“. Анабаза Принципа и другова започиње тако у шабачком хотелу Америка, и завршава коју стотину корака од сарајевскога хотела Европа. Између Европе и Америке хлапили су снови једнога нараштаја, који ће на крају, избегне ли терезинске тамнице, стварно скончати у некој својој Америци“, закључује Јерговић своје виђење једне генерације која, заиста, уколико није страдала у рату, завршила је „преко океана“. Тако на крају писац износи духовиту и прилично слободну претпоставку да би и Принцип, „да му на Видовдан револвер није опалио, да му се рука замрзнула на путу до џепа, или да Фердинандов шофер није начинио фаталну грешку, Гаврило Принцип постао би радник у творници аутомобила у Детроиту“.
Зграда подигнута на месту кафане Америка
Остаје питање је да ли ћемо икада сазнати како су се ови догађаји заиста одиграли – да ли је Принцип сакрио имена јатака не би ли заштитио њих и улогу Србије у читавој ствари или је заиста одсео у шабачком хотелу Америка, како стоји у званичним судским списима, али једно је сигурно, ова повесна збрка послужила је да из Јерговићевог пера сазнамо о могућој улози нашег града као дела у слагалици једног револуционарног идеала.
Извор: „Неземаљски израз његових руку“, Миљенко Јерговић, Боока, 25-26
„Одбрана Принципа“, Никола Девура, Нова књига, 134-137
