Часно је бити медицинска сестра. Ту част Вера Гладовић осетила је небројено пута за две деценије рада. Осетила је и сузе, других и своје. Посао у ком се мешају људска патња, немоћ и хуманост, саставни су део њеног радног дана. У Верином случају и живота. На Интерном одељењу живот је неизвестан као у било ком другом где се он бори против смрти. Ту битку овде понекад губи, иако су и она и њене колеге и колегинице увек на бранику живота. Одлучити се за овај посао и бити медицинска сестра има само један услов: волети човека.
„То су најтежи тренуци. Понекад дамо све од себе, али не успемо да спасемо живот, иако је првенствено то наш циљ. Ово одељење шабачке болнице је специфично. На полуинтензивној нези и у дневној болници смештају се пацијенти оболели од карцинома, хематолошких и шећерхих болести али и пацијенти који су тешко покретни. Често су то веома тужне судбине. Код нас се лече и усамљени и напуштени, људи који имају потребу не само за негом, већ и за храном и разговором“, прича ова медицинска сестра.
Свој позив је одабрала случајно, не знајући шта је чека. А шта би млад и здрав човек, тек изашао из пубертета, могао знати о болу?! Флоскула да ће се бринути за здравље човековог тела и душе, био је само бег од математике.
„Родитељи су хтели да упишем економску, али ја нисам волела математику. Пошто сам знала да у медицинској тог предмета нема превише, одлучила сам се за ту школу. Уосталом, ко је тада мога знати куда ће ме живот одвести. Сада, две деценије касније, знам да је одлука била права, иако није одабрана под пуном одговорношћу“, прича кроз смех.
Тај смех увек је на њеном лицу, и на послу и када дође кући. То није увек лако јер мора бити кадра да разуме пацијентова осећања и понашања у одређеној ситуацији. Мора бити брижна, спремна да прихвати одговорност, ради самостално али и у тиму. Емоционална зрелост и стабилност да разуме и да се носи са људским патњама и етичким недоумицама, један је од тежих захтева.
„Научила сам да разумем смрт, иако морам признати да је пре две деценије то било много чешће него данас. Медицина је сада узнапредовала а мислим да се развио и наш однос према њој. Емпатију видим и код себе и код својих колега. Често сам свесна да од нашег односа зависи дан пацијента и тако се и понашам. Наше је да им пружимо све. Честа асоцијација на ово занимање је да водимо полупокретне и помажемо им да приме терапију и изгурају дан, али то је за нас нормално. То вам је као кад имате бебу и треба да је пресвучете. Знате да је она немоћна и да сте ви једини који јој можете помоћи. Тако је и овде. То је сасвим нормално. Ја то тако разумем а и моје колеге“, прича Вера.
Бели мантил јој стоји складно. Испеглан и уштиркан њеним рукама. Међутим, она га не скида ни када дође кући јер баш ту, у свом дому, негује још два пацијента.
„Свекрва ми је шлогирана, свекар је дијабетичар без обе ноге. Он је на инсулину. Њега превијам сваки дан. Затим идем код пријатеља, фамилије и свих који ме зову да им олакшам тегобе. Мојој породици је то нормално. Мој син често иде са мном кад неком треба да извадим крв и помогнем. Тако се сви учимо хуманости. Није увек лако, али кад дођем кући окренем се другим стварима и тако прегурам дан. Тешко је кад имам младог пацијента за чији живот се борим“, прича.
У чаробном свету медицине где сестринство има важну улогу добија и оно што јој даје снагу, а то је захвалност.
„Имам једног младог пацијента који сваке године за Осми март донесе нарцисе. Он осећа захвалност и то је нешто најлепше кад човек види да је неком помогао. Имали смо жену за коју смо мислили да никада неће стати на своје ноге, али она данас сама долази по терапију. Нема веће захвалности него кад ми пошаље поруку за Ускрс или Божић, то је за мене највећи успех“, прича ова хуманисткиња.
Сада завршава Високу здравствену медицинску школу. Ради и живи за своју мисију. Када би поново бирала, изабрала би исто. Па шта је смисао људског бивствовања на земљи него хуманост коју ова млада жена има за све.