Постоје ти неки људи, како обично кажемо – легенде или симболи улица Шапца, срасли са нашим сећањима на детињство и младост, као одређена места, паркови, река нашег града.
Сви се сећамо Марлене, строге ониже старице, која је умела да мрмља себи у браду, и да сипа прекоре и увреде у лице онима које није симпатисала. Није било светковине нити сахране коју ова мистериозна жена није испратила, макар из прикрајка. Они који су познавали, кажу да је била оштроумна и прека, волела је да попије и да се шали, ваљда је тако лакше подносила бреме које јој је живот доделио. Са многима је пријатељевала, деца су је се углавном плашила, а најстарији суграђани износе неколико верзија повести о њој. Њен живот је непроверена гласина, а праву истину знала је само она.
Пореклом Немица из Дортмунда, која је током Другог светског рата пребегла овамо, у младости је важила за лепотицу – тврде они којима је позната Марленина животна прича. Кажу да је многим знаменитим људима помутила памет својом лепотом, а легендарна је њена трагична љубавна сторија о официру и детету, рођеном из ове везе, које јој је одузето и за којим је трагала и патила целог живота. Попут јунакиња из Андрићевих и Станковићевих приповедака и романа, и она је очигледно била жртва своје лепоте и несрећне судбине, која ју је направила још једном од такозваних „божјих људи“.
Данас нема ни чувеног „Чардака“, старог млина и дома за бескућнике, у ком је живела, у некадашњој Улици Мике Митровића, садашњој Краља Александра, ни Марлене која је, помало невероватно, несрећним случајем страдала у дубокој старости. Шапчани често у шали помињу да би неку улици или кутак требало назвати по њој. У сваком случају, још дуго ће остати успомена на њу и њеног верног сапутника Драга.