Јован Стејић је једна од најзначајнијих личности обреновићевске Србије. Познат као зачетник организованог здравства и аутор прве штампане књиге, али и првог медицинског списа код нас, као и утемељивач Друштва српске словесности, овај лекар и реформатор књижевног језика живео је једно време и у Шапцу, у служби Јеврема Обреновића.
Јован Стејић, први српски школовани лекар; Извор: Википедија
Рођен је у Араду 1803. године. Након што је добио стипендију Саве Текелије, школовао се у Сегедину, а Медицински факултет студирао је у Пешти. Докторирао је у Бечу 1829. године.
На студијама медицине стипендирао га је Јеврем Обреновић, због чега је 1829. године, као школовани доктор, прво дошао код њега у Шабац. Одатле је отишао у Крагујевац, не предлог кнеза Милоша, да буде лични лекар и васпитач његових синова Милана и Михаила.
Јован Стејић био је један од пет лекара 30-их година 19. века у Србији. Поред њега ту су били Бартоломе Силвестар Куниберт, Ђорђе Новаковић из Јагодине, Рус Глигорије Рибаков и непознати турски лекар у Чачку. Међу њима Стејић се истицао јер је поседовао високу професионалну, културну и друштвенуу самосвест, а те особине испољио је кроз стварање српског лекарског кадра, разноврсне друштвене и књижевне делатности.
Уводна реч Јована Стејића у његовом делу ,,Макровиотика или Наука о продуженію живота човеческог“; Извор: Pasaz.rs
Паралелно са његовим друштвеним активизмом, у Београду је 5. марта 1832. године почела да ради прва модерна штампарија у Србији, а прва штампана књига била је управо Стејићев „Сабор истине и науке“.
Доктор Стејић је у свом спису изнео одређене модерне ставове – залагао се за народни језик, али је сматрао да га треба подићи на висину књижевног језика, одбијајући да се у писмо уносе црквено–словенске речи и на тако је одступио од новоприхваћеног правописа Вука Караџића, који се убрзо пожалио кнезу Милошу на Стејићев начин изражавања. Увређен овим поступком Вука Караџића, Стејић је напустио Србију 1832. и прешао у Земун, где се осам година бавио приватном лекарском праксом.
У Србију се вратио 1840, након Милошевог протеривања, када је постављен за шефа грађанског санитета, а 1845. и за главног секретара Државног совјета. Године 1849. изнео је идеју о задржавању графеме јат са могућношћу њеног различитог читања, за чију употребу је Јован Скерлић касније тврдио да би објединила све говорнике савременог српског стандардног језика.
Насловна страна прве књига из Књажевске српске печатње, прве модерне штампарије у Београду и Србији; Извор: Pasaz.rs
Он је у Београду подигао кућу са елегантним доксатом у Македонској 21, где је живео са породицом. Та кућа функционална је и данас, али у помало необичним околностима. Стејић је за живота био заклети научник и просветитељ, врло критичан према религији, а његови наследници су 1930. године, његову кућу продли београдским исусовцима, који су је претворили у манастир.
Заједно са Карлом Пацеком, један је оснивача српског грађанског санитета и 1831. издавач првог медицинског списа у Србији “Поученије за лечење болести холере”, а такође је међу првима био заговорник идеје о макробиотичком начину исхране и живота. Стејић се може сматрати и пиониром трансфузиологије код нас.
Данас је у галерији Библиотеке шабачке свечано отворена изложба „Јован Стејић – први Србин доктор медицине у обновљеној Србији“, реализована у сарадњи са Историјским архивом Шумадије и Заводом за заштиту споменика културе Крагујевац.
