“У спомен спасиоца Мачве и српског народа у Другом светском рату, великом добротвору ове цркве, ђенералу Милану Недићу”, стоји у натпису на спомен-плочи постоваљеној изнад улазних врата у цркви Светом апостолу и јеванђелисти Марку, у Мајуру, недалеко од Шапца. У потпису “вечитог спомена захвалности” је црквени добротвор Илија Павловић, са супругама.
У цркви немају документацију која би могла да потврди како је плакета, постављена у знак захвалности једном од лидера у време Другог светског рата, Милану Недиц́у, доспела у овај црквени објекат.
“Никавих писаних трагова и информација нити извора немамо ко је поставио, зашто и ко су ти људи који су поставили ову таблу. Не познајем ту породицу, заиста. Ја сам 2002. дошао у ову црквену општину, када је црква већ била изграђена”, каже за Блиц Влада Јевтиц́, старешина цркве.
Исто одговарају и у Епархији шабачкој. Поуздано је да је црква започета 1995. године и завршена годину дана касније, али нема трагова о плакети југословенском генералу, српском политичару и председнику квислиншке марионетске владе у Србији за време окупације од стране нацистичке Немачке у Другом светском рату, познате под именом „Влада народног спаса”.
Претпоставља се да је и плакета у част колаборационистичког лидера Другог светског тада постављена и ту стоји дуже од две деценије. С обзиром на то да је окренута супротно од олтара, не привлачи пажњу. Тако тешко уочљива, издвојена од табле добротворима, није изазивала узавреле страсти које су у јавности често присутне када се говори о лику и делу Милана Недића.
Милан Недић (Фото: Србин.инфо)
Трагајући за истином какве су то биле Недићеве заслуге да му се у овом крају, насупрот црквеним дверима, постави плоча, сазнајемо да је добротвор Илија Павловић родом из Гуњака, из Подгорине. Њега је Милан Недић спасао сигурне смрти па је тако избегао у Америку. Одужио му се постављајући таблу захвалности у месту где живи његов братанац, у селу Мајур, недалеко од Шапца.
Црква Светом апостолу и јеванђелисти Марку у Мајуру,(Фото: Ј. Губелић)
Иначе, Милан Недиц́ је оптужен за издају и да је сарађивао са Немцима, али је случај прекинут када је извршио самоубиство у затвору у фебруару 1946. године.
Његова постхумна рехабилитација се тренутно разматра пред Вишим судом у Београду, на захтев његових потомака.