Prošle godine u ovo vreme ležela je u bolničkom krevetu. Tu je provela praznike. U vreme kada porodica teba da bude na okupu, Smiljka je bila sama, daleko od najbližih. U postelji koja je donosila neizvesnost borila se da otera najgore slutnje koje joj nisu davale mira. Dobro poznati miris bolnice koji se urezao u pamćenje još od detnjstva kada je primala vakcinu, bio je svuda oko nje. Bolnička postelja. Neizvesnot, preispitavanje, suočavanje…Bliski susret sa smrću. Vera i nada.
Smiljka sa poetske večeri
“Svi simptomi koji su prethodili tome bili su vrlo neubedljivi. Ja sam iz sasvim sumanutih razloga otišla kod lekara jer me sve više pritiskao osećaj iznutra. Ja sam unutar sebe znala da imam karcinom”, priča Smiljka Jovanović.
Već na prvom pregledu, u šabačkoj bolnici, doktor je utvrdio da postoji tumor. Odmah je napisao uput za hitno lečenje u Beogradu, na Vojnomedicinskoj akademiji.
“Ono što sam ja tada rekla bilo da je da to neprihvatljivo za mene, iz ugla žene. Žene obično imaju kancer dojke, grlića materice, pluća a ja sam imala kancer anusa. Ja sam se, u prvi mah smejala, ali moje telo se nezaustavljivo treslo. Pozvala sam moju majku i rekla: “Mama, ja imam tumor. Sada idem na dve dunje, a ti se sredi. Posle toga ću doći kući”, priča Smiljka.
Heroina koja je pobedila najtežu bolest
Baš toga dana ispratila je sina na studije u Beograd. Sa pomešanim emocijama, koje su išle od optimizma do najmračnijih osećanja, dani su bili dugi. Vera da je ovaj život samo jedna stranica na večnom putu, bila je tek sporadična uteha. Sećanje na detinjstvo kada se kao jedanaestogodišnja devojčica, posle osam dana u komi izazvanoj encefalitisom, probudila na Petrovdan, sada joj nije previše značilo. Ovo je bila borba u kojoj mozak ne daje srcu nadu.
“Tada sam shvatila da se na plašim toliko smrti koliko se plašim načina na koji bih mogla umreti. Tamo sam gledala smrt. Gledala sam žene koje se bore u ropcu. Videla sam ljude koji su nestajali preko noći. Smrt je bila izvesna”, priča.
Sa sinom
O telu nije razmišljala, dok je duša jecala. Nabubrile vene, opekotine od zračenja, izmenjeno koščato bledo lice, izraz u ogledalu ravan neprepoznavanju, bili su nevažni.
“Kada su mi rekli da imam rak, je sam sebe videla u grobu. Tada sam razmišljala šta je to što mene može da izvuče odatle. Onda sam shvatila da to može da učini samo moj Bog. Otišla sam kod duhovnika u manastir Rakovica, jer sam saznala da se tamo nalaze mošti Svetog Nektarija Egejeskog. Tamo su mi saopštili da iznose mošti samo nedeljom. Bila je to sreda, a već sledećeg dana trebalo je da budem smeštena u bolnicu. Onda sam pronašla protu i on je, nakon moje molbe, izneo mošti. To je bio jedan neverovatan susret. To je bio potpuni slom emocija. Izleteli su strahovi i sve ono što sam nosila u sebi”, priča ova hrabra žena.
Usledili su meseci borbe. Sve je izdržala, stojički, neposustajući i verujući da je bolest samo jedna od loših faza u njenom životu. Naučila je lekciju koju i drugima ponavlja.
“Ne može sada i odmah sve. Brige, strahovi i prenaglašene emocije čine da se razbolimo. Ja sam osećala da sam tegla u koju, i pored toga što je puna, uvek trpam nešto želeći da je napunim do vrha. Ne razmišljajući da može da pukne. Guram, kako bi stalo ono što treba i što ne treba. Na kraju, to mora da pukne. Vreća se rašije, a ja uzmem konac i ponovo je sastavim. Ipak, konac često nije toliko jak. Treba da mislimo šta sve guramo u naše živote, da prebiramo pre nego što ih uništimo”, uči nas Smiljka.
Živi sa verom
Bilo je i lepih trenutaka, koji su činili da ono ružno lakše pregura.
Na Konkursu „Ćirilica – slovo srpskog lica 2017“ pesma „Magdalenama“ dobila je priznanja za poetsko ostvarenje. Na Međunarodnom književnom konkursu „Miloš Crnjanski“, njena priča “Metanoja” uvrštena je među poetsko književna ostvaranja. Autorka brojnih pesama i priča sada je bezbrižnija i srećnija. Ne krije osmeh. Hrabri druge. Gledala je smrti u oči i naučila da ceni život. To je lekcija koju je najteže savladati. Ona je uspela.
