Несигурним кораком Александар Бучин стиже до Старог шабачког моста. Са сваким новим постаје несигурнији и тромији. Код ивице моста застаје, загледан у реку Саву, која се баш овог јутра модри као тог суморног 27. октобра 1944. године. Та река гроб је његовог деде. Сава је заједничка гробница више до 2.000 људи које је партизанска власт прогласила издајницима и народним непријатељима. Пресудили су им без суда. Кратко, маљем у главу. Ћути Александар, ћути и река. Ћутала је и Србија, дуго.
“Тог 23. октобра дошла су тројица партизана. Један од њих је био Слободан Борисављевић, командант ОЗНЕ у Шапцу”, прича Александар, уз драмске паузе, праћене тешким уздасима.
Списак са именима који је освануо на Свету Петку 1944. године
Четири дана трајала је породична агонија и неизвесност. Исчекивали су вест и надали се да неће бити она најгора. На Свету Петку, 27. октобра на стубу срама за егзекуторе, истакнут је списак са именима угледних Шапчана. Случајно или намерно, али његови ликвидатори учинили су да живот оконча на шабачком старом мосту, који је добрим делом његових руку дело. Александар Бучин, млади грађевински инжењер који је у Шабац стигао из Ростова на Дрону, преко ноћи је постао народни непријатељ и са тим бременом окончао је свој млади живот.
“Тада је изашао списак на згради Зеленог венца , људи који су стрељани на мосту, а он је био пети на том списку”, прича Александар.
Ђока Јовановић, угледни Шапчанин
На списку је био и банкар Ђорђе Јовановић, шабачки предузимач, трговац и банкар, међуратни политичар, председник Општине шабачке у неколико наврата. Ликвидиран је без суђења, на Свету Петку, баш на свој рођендан
“Тога дана деда Ђока био је испред своје куће, у Јевремовој 22, заједно са апотекаром Илијом Ранковићем и мајором Добром Радосављевићем. Ту су их комунисти ухапсили. Спроведен је у Окружни затвор где му је супруга доносила храну неколико дана, све док јој стражар 27. октобра 1944. године, на Ђокин 74. рођендан, није рекао „њему храна више неће требати“. Тог дана, око 2 сата ујутру, стрељан је као „народни непријатељ“ на срушеном шабачком мосту, са још 35 својих суграђана од којих су 4 биле жене и троје ђака. Следећег дана освануо је списак и његово име било је под бројем 13”, прича Саша Јовановић, Ђокин праунук.
Сава им је заједничка гробница (Фото:Ј: Губелић)
Прота Григорије Бабовић у свом дневнику записао је да су тога дана у 13 часова немачки војници напустили град, срушивши за собом мост на Сави. Сат-два потом из правца Мачве ушли су партизани, око којих су почели да се окупљају грађани. Четири дана касније, 27. октобра на Свету Петку, на срушеном мосту почела су прва комунистичка стрељања. Нестајали су редом угледни Шапчани, по списку који су знали њихови егзекутори. Убијани су ударцима маљем.
Време када је комшија убијао комшију (Фото:Ј. Губелић)
Све што се догађало од јесени 1944. до пролећа 1945. прогутала је река Сава која је била заједничка гробница. Страх, који се тада увукао, никада није напустио њихове породице. А непосредни егзекутори често су се хвалили својим чином и тај страх чинили већим.
У близини места где су по ослобођењу 1944. године пострадали виђенији грађани Шапца, на иницијативу Удружења грађана „Мост” 2006. године подигнута је црква Свете Петке, која подсећа на страдале без суђења. О најсрамнијем догађају у историји града деценијама се ћутало, данас се прича, често на пола гласа, да не узнемире духове.
