Njena “Ekselencija” mogla je da opija do zore, baca na kolena, lumpuje i žari. To je činila čak i Amerikancima na čije zahtevno tržište je stizala direktno iz Šapca. Klizila je niz grlo, lagano i polako, ne ostavljajući nikog ravnodušnim. Slabije i naivne ne ostavljajući čak ni na nogama. Đavolja, vatrena, bila je brend Šapca.
A deca, tek oni su uživali u njenim sokovima. Čuveni „Olimpijsko sunce“ čija je tražnja bila daleko veća od proizvodnje, podrazumevao se u kesi za ekskurziju. Bio je osveženje za veliki i mali odmor. Turšija, slatko, džem, sok … Danas se sa mukom može doću samo do etikete, poslednjeg svedoka tog vremena.
Svojevremeno je Šapčanka proizvodila šljivovicu bele boje, koristeći šljive bez koštica i kožice. Bio je to proizvod za svetsko tržište. Voleli su je i domaći i stranci, domaćini i gosti. Uz vodu ili na suvo. Savršeno se slagala sa sirom, pršutom i kulenom. Godila je kao aperitiv, u koktelu ali i kad se meze prevari.
Proizvodi sa zaštitnim znakom „pingvina“ nisu mogli zadovoljiti potrebe tržista. Zbog nedostatka staklene ambalaže na tržište Jugoslavije prodavala se u kanisterima.
Osvetile su joj se teške godine. Od čuvene“Excellentie” ostalo je samo “ex” i lepo sećanje na vreme kada se proizvodila u gradu na Savi.