Питање експлоатације литијума у Србији превазилази један рударски пројекат и једну компанију. Реч је о судару различитих концепата развоја – технолошког, економског, еколошког и просторног, који се у долини Јадра преламају на најосетљивијој тачки: односу између краткорочних добитака и дугорочних последица. Управо ту настаје дубока подела у јавности, али и унутар саме струке.
Док компанија Рио Тинто која стоји иза пројекта „Јадар“ истиче његов значај за енергетску транзицију, европски ланац снабдевања и економски развој Србије, део научне заједнице упозорава да се ризици не могу свести само на техничке параметре и прописане процедуре, већ да обухватају читав екосистем, простор и будућност локалне заједнице.
Литијум у глобалном контексту
Проф. др Вера Дондур, редовна професорка на Факултету за физичку хемију у пензији, на пројекат „Јадар“ гледа из угла основних научних и технолошких чињеница. У фокусу њене анализе није појединачан сегмент пројекта, већ целина процеса- од природе минерала, преко начина његове прераде, до последица које такав индустријски систем оставља на животну средину и људе. Она подсећа да се литијум данас у свету не посматра искључиво као рудни ресурс. Интензивирана потражња за овим металом, пре свега због батеријских технологија и електромобилности, јесте чињеница, али се паралелно са тим развијају и алтернативни начини његове експлоатације. Говорећи о ширем контексту, професорка Дондур подсећа да су минерални ресурси ограничени и да свет већ иде ка другим изворима литијума. Ипак, свет се, како каже, не ослања искључиво на руду као извор, већ све више развија технологије за експлоатацију литијума из подземних вода, мора и океана. Те технологије се већ користе, а развој иде у том правцу.
-Данас се литијум не посматра искључиво кроз руду. Развијају се и већ се користе технологије за његову експлоатацију из подземних вода, мора и океана. То показује да рудна лежишта нису једина, ни нужно најбоља опција- каже она.
Технологија, ризици и токсини
Полазна тачка њеног става јесте сама технологија коју она подвлачи као проблематичну.
-Не постоји поуздана технологија за безбедно разлагање јадарита. То није питање мишљења, него чињеница. Без обзира на начин на који се пројекат представља, тај технолошки проблем до данас није решен- каже професорка Дондур.
Она указује да је суштинска грешка у томе што се цео подухват често поједностављује и своди на рударство, иако је у стварности реч о много сложенијем и ризичнијем систему.
-У овом случају није реч о класичном рударству, већ о великом рударско- индустријском комплексу у коме би се истовремено експлоатисала два елемента- литијум и бор. Управо то је кључни проблем, јер су оба елемента екотоксична, а нигде у свету до сада нису заједно експлоатисана- објашњава она.
У том контексту, пројекат „Јадар“, како наводи, не може се посматрати изоловано од простора у коме се планира, а самим тим и од последица такве експлоатације. Њихов утицај на живи свет је свеобухватан и у томе је, према њеним речима, суштина ризика.
-И литијум и бор утичу на живи свет у целини. То није утицај на једну врсту или један сегмент природе, већ на све- од најједноставнијих организама до човека. Зато говоримо о системском ризику- наглашава професорка Дондур.
Шта остаје након експлоатације
Кључно питање, према њеним речима, није само да ли Србија има литијум, већ шта остаје након његове експлоатације. Рудна лежишта су коначна, а простор који се једном употреби за овакву врсту индустријског комплекса губи могућност било какве друге намене.
-Када се једном ово лежиште исцрпи, оно више не може да се користи ни за шта друго. Остају трајно оштећен простор и токсични остаци. То значи неповратно трошење природних ресурса Србије- наглашава проф. др Вера Дондур.
Према њеној оцени, управо се та димензија најчешће губи у јавним расправама које су фокусиране на инвестиције, радна места и технолошка решења.
Простор Јадра као посебно осетљива зона
Осврћући се на простор у коме је пројекат планиран, наглашава да се он налази у изузетно осетљивом подручју, бројним рекама и водотоцима, што додатно повећава ризике. Хидролошке аспекте препушта колегама из те области, али истиче да је и без обухватнијег стручног знања довољно погледати мапу Јадра да би се разумела рањивост тог простора.
-Није потребно улазити у дубоку хидрогеолошку анализу. Довољно је погледати мапу. Јадар је зона у којој се сваки захват мултипликује кроз воду, земљиште и живи свет- упозорава професорка Дондур.
Она посебно наглашава да је заблуда уверење да је питање експлоатације трајно затворено.
Пројекат који није готов
Иако је пројекат формално у фази „care and maintenance“ (неге и одржавања), то, према речима професорке Дондур, не значи да се од експлоатације трајно одустало.
-То што је компанија из прагматичних разлога обуставила активности не значи да је пројекат напуштен. И након 2022. године, када је Просторни план за подручје Јадра укинут, одређене активности су настављене. Пројекат у сваком тренутку може бити оживљен и зато је неопходан сталан опрез, како струке, тако и јавности- каже она.
Искуства дуготрајног рударства
Поређење са пределима који су деценијама изложени рударској експлоатацији, како каже, довољно говори о томе како би Јадар могао да изгледа након тридесет или четрдесет година, када би компанија отишла. Пажњу усмерава на оно што би у читавој причи лако могло да остане занемарено- конкретну слику терена. Она подсећа да није тешко замислити како изгледа подручје након деценија интензивног рударења, јер такав пример већ постоји.
-Довољно је да погледате како данас изгледа Бор и да то упоредите са природом у Јадру. Та разлика говори сама за себе- каже професорка Дондур.
Према њеним речима, Јадар је простор изузетних природних вредности, са очуваним пределима, водотоцима и живим светом који је у директној вези са том средином.
-Ако неко никада није био у Јадру, треба да оде и да види како тај крај изгледа. Тек тада постаје јасно колико је страшно лоше уништити такву природу- наглашава професорка Дондур.
У том контексту, она сматра да би управо природне лепоте Јадра требало да буду видљивије у јавности, јер без те слике није могуће разумети пуни обим онога што је у питању.
-Када упоредите како изгледају подручја која су деценијама изложена рударству и како данас изгледа Јадар, постаје јасно шта се губи и зашто ова тема не сме да се затвори- истиче она.
С друге стране, упоређујући овај пројекат са рудницима у источној Србији и Мајданпеку, професор др Динко Кнежевић, дипломирани инжењер рударства и професор на Рударско- геолошком факултету у Београду, истиче да рудници у источној Србији имају традицију од око 120 година.
-Стандарди и пракса су се развијали постепено. Данас се ради на успостављању „зеленог рударства“, одрживог рударства које уважава и животну средину и друштвене услове. Одрживо рударство зависи не само од економичног рада рудника, већ и од сарадње са локалном заједницом. Ако се предност даје конфронтацији, одрживо рударство је тешко применити. Основни субјекти су рудник и државна администрација, а стални контакти и међусобне интеракције са становништвом су кључни- наглашава професор Кнежевић, додајући да континуираним интересовањем становници разумеју проблеме рудника и имају реалну слику о стању, а да конфронтација и дистанце доводе до ирационалних страхова, који не доносе корист ни становништву, ни руднику.
Последице експлоатације
Проф. др Дондур је изричита по овом питању- последице такве експлоатације, како истиче, не могу се посматрати изоловано. Њихов утицај на живи свет је свеобухватан, и ту, према њеним речима, лежи суштина ризика.
-И литијум и бор утичу на живи свет у целини. То није утицај на једну врсту или један сегмент природе, већ на све- од најједноставнијих организама до човека. Зато говоримо о системском ризику- наглашава професорка Дондур.
Други велики проблем види у одсуству јасних и обавезујућих стандарда који би дефинисали дозвољене нивое загађења.
-За литијум они практично не постоје, док су за бор врло ограничени. У пракси, то значи да нема граничних вредности које се не смеју прећи, а без њих је ризик од загађења енормно висок, јер немате јасан оквир у коме такав процес може да се држи под контролом- каже она.
Посебно указује на капацитет планираног комплекса. Велика количина руде, велика потрошња хемијских супстанци и велика количина продуката неминовно значе и веће загађење.
-Што је производни капацитет већи, већа је и могућност да штетне материје доспеју у животну средину. У оваквим пројектима не постоји „мало“ загађење, постоји само питање колико ће оно бити широко и дуготрајно. Због тога, пројекат у суштинском смислу нема оправданост. Економски аспект не желим да коментаришем, јер су о томе већ говориле колеге са Економског факултета и ти подаци су јавно доступни- указује професорка Дондур.
Говорећи о технологији, као посебно проблематичну оцењује употребу сумпорне киселине. Истиче да не постоји еколошки начин њене употребе и да су тврдње о њеној безбедној примени маркетиншка флоскула.
-Не постоји еколошки начин коришћења сумпорне киселине. То су формулације које се користе у промотивне сврхе. Ако желите да произведете велике количине литијум карбоната и борне киселине, ви морате да користите велике количине сумпорне киселине. То је технолошка чињеница- наводи она.
Међутим, како додаје, још већа опасност лежи у томе што ће током целог процеса у природу доспевати литијум и бор, што представља трајан ризик за људе, пољопривреду и екосистеме.
Технички аспект: подземна експлоатација
Подземна експлоатација руде у руднику Јадар је, како истиче проф. др Кнежевић, технички изводљива, али веома комплексна. Рад на дубини од 300 до 700 метара доноси бројне изазове који се не срећу у стандардним рударским пројектима- од вентилације и температуре до одводњавања и стабилности терена.
-Подземна експлоатација има мањи површински отисак у односу на површинске копове, али носи своје ризике. Основни проблем је могуће слегање терена, које се мора контролисати техничким мерама и попуњавањем откопаних просторија- објашњава професор Кнежевић.
Он напомиње да техничка изводљивост не значи аутоматски и одсуство ризика. Што је рудно тело на нижим котама у односу на терен, јама је дубља, радни услови тежи и компликованији, а експлоатација скупља, објашњава проф. др Кнежевић.
-У Србији постоје јаме на тим дубинама, на пример у рудницима Трепча, али су обично мање. Радни услови су тежи услед високих температура и проблема са довођењем и одвођењем свежег ваздуха. Да би температура на откопу била прихватљива за рад, свеж ваздух мора бити охлађен пре увођења у јаму. Током лета, температура тог „свежег“ ваздуха може бити и преко 40° C, па га је потребно најпре охладити, а тек потом увести у систем проветравања јаме.
Транспорт ваздуха кроз цеви такође га загрева, па се стандарди за количину и температуру ваздуха морају строго поштовати- наводи професор Кнежевић.
Кнежевић напомиње да рад није могућ ако је јама поплављена, па је одводњавање од кључне важности.
-Што је дубина јаме већа, то је одводњавање компликованије. Потребан је већи број таложника и софистицираније пумпе, што повећава трошкове. Хоризонтални транспорт руде унутар јаме и вертикални транспорт на површину је такође сложенији, па јама мора имати више радилишта како би се обезбедио континуирани капацитет и уједначен квалитет руде- додаје.
Када се говори о еколошкој прихватљивости подземне експлоатације, Кнежевић објашњава разлику у односу на површинску експлоатацију.
-Подземна експлоатација има значајно мањи површински отисак. Површинска експлоатација захтева уклањање јаловине изнад рудног тела и формирање одлагалишта, што мења рељеф. Код подземне експлоатације, до рудног тела најчешће се долази вертикалним спуштањем кроз окно, па нема уклањања јаловине ни великих саобраћајница за транспорт руде- каже он, додајући да је значајно мањи и утицај на воде и тла.
-Површинска експлоатација мења токове површинских вода и утиче на подземне воде, док код подземне експлоатације ти проблеми ретко настају. Такође, утицај на биодиверзитет и буку је мањи, јер су производне машине смештене у јами, а бука на површини долази углавном од извозних машина и вентилатора- објашњава.
Ипак, Кнежевић упозорава да подземна експлоатација није без својих недостатака.
-Основни недостатак је могуће слегање терена у зони рударских радова. Отварање подземних просторија може изазвати урушавање слојева изнад рудног тела, што се на површини уочава појавом удолина. Да би се то препречило, откопане просторије се одмах по завршетку експлоатације попуњавају, тако да слегање буде минимално- истиче.
Безбедност објеката и локалне заједнице
Поред рударских радова, неопходно је, додаје, обезбедити и простор за технолошку прераду концентрата.
-За рударске активности потребно је око 140 хектара земљишта, а за хемијску прераду још око 80. Планирани плато је издигнут изнад коте која би могла бити подложна поплавама, а посебне мере заштите косина обезбеђују сигурност објеката. Насип и зелени појас смањују видљивост индустријских постројења према селу. Ипак, локална заједница остаје изложена поплавама као и до сада, све док се не реше проблеми у току одвођења вода- објашњава професор Кнежевић.
Када је реч о изградњи инфраструктуре и заштити од поплава, Кнежевић појашњава да ће се рударска и технолошка постројења подићи изнад нивоа који је угрожен поплавом.
-Део долине Јадра где су објекти лоцирани је веома ретко плављен. Ипак, ради заштите, простор ће бити подигнут на коту која није пловна, а косине платоа су посебно пројектоване. Насип и зелени појас, са дрвећем, служи смањењу видљивости индустријских објеката из кућа у околини, али немају директну функцију заштите од поплава- каже он.
Илић: Литијум као стратешки ресурс
Проф. др Дејан Илић, доктор физичке хемије и председник Управног одбора Фонда за иновациону делатност, још 1981. године радио је прве литијумске батерије у Србији. Како каже, читава прича о литијуму код нас је добила димензије које са науком немају много везе. Подсећа да литијум није нова тема нити „материјал који је изненада постао важан“.
-Литијум је стратешки материјал већ више од четрдесет година. Још осамдесетих смо радили прве системе батерија, у време када је минијатуризација тек почињала. Без литијумских батерија не би било мобилних телефона, преносивих рачунара ни целе савремене електронике- каже Илић.
Указује на стратешки значај литијума у савременој индустрији. Литијумске батерије су основа модерне електронике и електромобилности, а државе које имају овај ресурс настоје да га укључе у глобалне ланце снабдевања. Са појавом електромобилности, објашњава, важност литијума додатно расте јер батерије за електроаутомобиле користе знатно више материјала него оне у електроници, па потражња за литијумом расте експлозивно. Зато је, сматра, логично што се светске компаније окрећу сваком налазишту.
-Литијум је стратешки материјал већ деценијама. Са електромобилима, потражња расте експлозивно и логично је што се свако налазиште разматра. Када тржиште тражи стратешку сировину, почиње потрага широм света. Чиле, Аргентина, Русија, па ево стигли смо и до Србије. Ми заправо имамо среће што уопште имамо руду из које може да се добије литијум карбонат, једна од основних сировина за батерије- објашњава проф. др Илић.
О „ризицима“ и сумпорној киселини- шта је стручна перспектива
Он, међутим, истиче да економска корист не сме бити посматрана искључиво кроз рударску ренту, већ кроз шири индустријски контекст. Посебно наглашава да су ризици присутни код сваког метала, али да су у јавности представљени погрешно. Један од најчешћих страхова грађана у расправи о „Јадру“ јесте сумпорна киселина, о којој се, како каже, говори „на погрешан начин и у погрешном контексту“.
-У причу су уведени „ризици“ као да су они нешто непознато. Ризици у експлоатацији постоје код сваког метала у Мендељејевом систему. Сумпорна киселина је технолошки реагенс. Не излива се по ливадама, не иде у реку. Улази у затворене системе, реагује са рудом и даје сулфате и то је све- објашњава.
Додаје да јавност није довољно информисана о технологији и ризицима, па се створио отпор. Као пример наводи индустрије у којима се сумпорна киселина већ користи у много већим количинама.
-Смедеревска железара и Бор прерађују вишеструко више сумпорне киселине него што би то био случај у Лозници, али о томе нико не говори јер људи немају праву информацију. Чим се појави нешто ново, јавља се отпор, страх и политизација. Недостатак информација отворио је простор за манипулацију. Рио Тинто јесте направио грешке: прво нису довољно комуницирали процес, друго, покушали су да граде вертикалну структуру- од ископа до производње батерија, што нигде у свету не функционише. Батерије прави само неколико компанија. Литијум карбонат је једна ствар, фабрика батерија је друга- наглашава он.
„Пропустићемо воз ако наставимо овако“
Економска корист, објашњава, далеко надмашује саму рударску ренту.
-Србија би добила много више од саме рударске ренте. Добили бисмо референцу на светској мапи. Кад имате литијум, фабрике саме долазе да питају да ли могу да отворе погон. Ту су електролити, соли, катодни материјали. То су линије производње које захтевају два техничара и једног инжењера. То је новац који остаје у земљи- каже проф. др Илић.
Став компаније: економија, стандарди и надзор
Из компаније која развија пројекат „Јадар“ наводе да је реч о једном од најзначајнијих светских налазишта литијума и бора, које би Србију позиционирало у центар европског ланца снабдевања за батерије и обновљиве изворе енергије. Планирана инвестиција, како истичу, премашује 2,5 милијарде долара, а годишњи приходи од пореза и рудне ренте значајно би увећали државни и локални буџет.
Компанија тврди да су предвиђене најсвеобухватније студије процене утицаја на животну средину и да ће се применити највиши еколошки стандарди, уз континуиран мониторинг воде, ваздуха и земљишта, као и јавни надзор у који би била укључена локална заједница и независни стручњаци.
Дугорочне последице као кључно питање
Ипак, упозорења проф. др Дондур усмерена су на дугорочне последице које не нестају завршетком експлоатације. Након тридесет или четрдесет година рада, простор остаје трајно измењен, са исцрпљеним ресурсима и отпадом који захтева стални надзор.
-Замислите како би Јадар изгледао након тридесет или четрдесет година, када би компанија отишла одавде, а за њом остали исцрпљени ресурси и токсични отпад. То није привремена штета, то је трајна промена простора- наглашава проф. др Вера Дондур.
Проф. др Илић је другачијег мишљења. Истиче да је литијум роба на берзи и да улазак у тај ланац значи улазак у глобална истраживања, партнерства и технолошке токове.
-Да сам десет година млађи, ја бих у Лозници већ отворио фабрику за електролите. То је мала фабрика, а огроман профит. Било би бар десет таквих погона ако би се рудник отворио- додаје.
Професор такође упозорава на динамику тржишта и потребу да се не пропусти прилика. Подсећа на недавну одлуку Немачке да прогласи своје ново налазиште литијума стратешким ресурсом.
-Недавно је Немачка открила огромно налазиште литијума према чешкој граници и одмах га прогласила стратешким. Ако се још неколико година расправљамо, пропустићемо прилику. Воз ће проћи, количине које имамо више неће бити интересантне, а ми ћемо остати без користи- упозорава.
Србији је потребна нова индустрија
Професор Илић истиче да земља мора да има извор прихода поред пољопривреде.
-Немамо алтернативу за лигнит, морамо да га копамо. Немамо нове доказане изворе енергије. Имамо хидропотенцијале, мало минералних вода, а злато и олово су већ у рукама Кинеза. Ако се овако расправљамо и о литијуму, шта ћемо да производимо за десет година? Од чега ће земља да живи- пита он.
На крају, професор истиче потребу за новом индустријом и генерацијском променом.
-Србија мора да има извор прихода поред пољопривреде. Морамо развити индустрију, иновације, нешто ново, како би млади могли да преузму ствари у своје руке. Они ће живети са тим одлукама. Ми старији можемо да саветујемо, али они треба да одлучују- поручује професор Илић.
Отворено питање будућности
Пројекат „Јадар“ тако остаје једно од најсложенијих питања савременог развоја Србије. Са једне стране су економски аргументи, енергетска транзиција и глобални токови, а са друге упозорења о неповратном губитку простора, ризицима по екосистем и дугорочним последицама које превазилазе један инвестициони циклус. Коначну одлуку донеће државне институције, али стручњаци упозоравају да поверење не може бити изграђено без пуне транспарентности, суочавања различитих аргумената и јасне свести о томе шта се добија, а шта неповратно губи. Управо зато, поручују, тема литијума и Јадра не може бити затворена.
Антрфиле 1
Став компаније- Улагања и економски ефекти пројекта „Јадар“
(Наводи и процене представљају став и тврдње компаније Јадар Медиа тим)
-Лежиште литијума и бора „Јадар“, откривено 2004. године код Лознице, према наводима компаније, представља налазиште светске класе и један од највреднијих светских ресурса литијума.
-Како тврде из Јадар Медиа тим, пројекат има потенцијал да Србију позиционира у центар европског ланца снабдевања за батерије и обновљиве изворе енергије.
-Планирана годишња производња до 58.000 тона литијум карбоната, уз борате и натријум сулфат, према наводима компаније, омогућила би такву позицију Србије на европском тржишту.
-Вредност инвестиције процењује се на више од 2,5 милијарди долара и, како истичу из компаније, представљала би једну од највећих страних директних инвестиција у Србији.
-Према проценама компаније, у државни буџет би се годишње сливало више од 180 милиона евра од пореза и рудне ренте, док би буџет Лознице био готово удвостручен.
-Развој индустрије батерија и електричних возила могао би, према наводима компаније, да привуче око 6,2 милијарде евра додатних страних инвестиција и отвори више од 20.000 нових радних места.
-Из Јадар Медиа тим наводе да би годишња потрошња на локалне производе и услуге могла да износи око 300 милиона евра, што би обезбедило стабилне приходе за локалне фирме.
-Компанија наводи да је до сада у развој локалне заједнице уложено више од 2,5 милиона евра кроз подршку пољопривреди, предузетништву, младима, образовању, екологији, туризму и култури.
-Статус стратешког пројекта, који је пројекту „Јадар“ доделила Европска комисија, компанија тумачи као потврду његовог економског и енергетског значаја за Европу, уз нагласак да то не мења домаће регулаторне процедуре.
Антрфиле 2
Став компаније- Технологије и мере заштите у пројекту „Јадар“
(Наводи и процене представљају став и тврдње компаније Јадар Медиа тим )
-Пројекат „Јадар“ је, према наводима компаније, планиран као подземни рудник, уз тврдњу да би пољопривреда, туризам и свакодневни живот могли несметано да функционишу.
-Из Јадар Медиа тимa наводе да су спроведене најсвеобухватније студије процене утицаја икада рађене у Србији, које су, према њиховим тврдњама, показале да је могуће безбедно коегзистирање рударства и других делатности.
-Рударење би се, према наводима компаније, одвијало на дубини од 300 до 700 метара, док се бунари за воду налазе на дубини од 5 до 30 метара.
-Како тврде из компаније, планирана експлоатација и прерада руде неће имати утицај на изворе пијаће воде нити на подземне воде које користе пољопривреда и локална индустрија.
-Око 70 одсто потребне воде обезбеђивало би се рециклажом подземних рудничких вода и кишнице, док би се остатак, по потреби, обезбеђивао из приобаља Дрине, а не из речног тока нити извора пијаће воде.
-Компанија наглашава да неће бити испуштања вода без претходног пречишћавања до II класе квалитета, уз улагање од преко 100 милиона долара у фабрику за пречишћавање и заштиту животне средине.
-Према наводима компаније, у системима за пречишћавање вода примењиваће се технологије ултрафилтрације, реверзне осмозе и јонске измене, уз јавну доступност података о квалитету воде.
-Систем заштите планиране депоније, према тврдњама компаније, предвиђа вишеслојну хидроизолацију и дренажу, уз отпорност на екстремне временске услове и поплаве које се јављају једном у 10.000 година.
-У постројењу за прераду руде користила би се технологија „scrubber“ филтера, која је, према наводима компаније, у употреби у свету више од 50 година, уз затворене производне системе безбедне за запослене и околину.
-Из Јадар Медиа Теам наводе да се сви реагенси, укључујући сумпорну киселину, транспортују затвореним системима, уз сталну детекцију и аутоматско искључивање процеса у случају цурења, у складу са домаћим и међународним стандардима.
-Према тврдњама компаније, развој пројекта не би довео до нестанка ниједне биљне или животињске врсте у Србији, уз планове за надокнаду утицаја и очување биодиверзитета.
-Компанија најављује механизам јавног надзора који би омогућио грађанима и независним стручњацима праћење утицаја пројекта на воду, ваздух, земљиште и биодиверзитет.
Пројекат је суфинансиран из буџета Града Лознице. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
