„Тих је година све што се могло назвати новином, што је било корисно и од неке потребе, улазило прво у Шабац, а кроз њега у Милошев Крагујевац, Београд, па у целу Србију“, записао је Милан Јевтић. На десној обали Саве први пут су се чули тонови клавира, а варошке улице пресецале су се под правим углом. Династија која је ослобађала и уздизала Србију оставила је траг и у Шапцу- највише захваљујући Јеврему Обреновићу, најмлађем брату кнеза Милоша, који је овде провео петнаест година и заувек променио лице града.
Мастер историчар Дејан Живановић сматра да Јевремову личност треба сагледати у контексту времена како би се разумео значај најмлађег и јединог писменог међу браћом Обреновић.
-Јеврем је био брат кнеза Милоша, најмоћнијег човека Србије тога доба. Био му је одан, макар за време свог деловања у Шапцу. Није имао устаничког искуства пре 1813, али је током припрема за Други српски устанак набављао ратни материјал из суседне Аустрије. Ти трговачки прелази преко Саве ширили су му видике. Тамновање у кули Небојша 1815. године оставило му је „костобољу“ и нагнало га да упозна знамените лекаре Бартоломеа Куниберта, Вита Ромиту, Карла Пацека, Јована Стејића. Због здравствених проблема је готово сваке године одлазио у бању Мехадију у Влашкој- све те околности обликовале су његову личност- прича Живановић.
Урбанистички искорак
Од 1816. године, када је постао обор- кнез Шабачке нахије, пред њим је био, каже Живановић, „брисан простор“.
„Шабац је био оријентална насеобина која се након завршетка устанака није имала баш чиме похвалити. Јеврем је, користећи политичку моћ, знање и везе, најпре градио сопствени дом у коме ће живети са породицом (1822-1824), међу најлепшим грађевинама у тадашњој Србији. Потом је од 1823. покренуо широку акцију изградње путева, а 1824. и планско уређење вароши. Шабац је постао прва варош са урбанистички регулисаним улицама- две главне улице под правим углом, а остале поравнате по њима. Наредбом је уклонио колибе и страћаре да би се градили објекти од тврдог материјала. Јоаким Вујић бележи да Шабац 1826. има школу, апотеку, болницу, касарну.
Године 1829. започета је и градња нове цркве, што је означило трајно удаљавање вароши од Саве и након више од три и по века постојања, Шабац је наставио да се развија независно од тврђаве.“
Од изградње јавних објеката, путева, опремања конака намештајем из Аустрије, довођења нових људи, па до начина на који је васпитавао сопствену децу по узору на „западни свет“, Јеврем је, истиче саговорник, „покушавао да Шабац приближи европским градовима. Може се тврдити да је ударио темеље модерног Шапца.“
Шабац без турске претње
„Јеврем је управљао градом де факто ослобођеним од Турака, а током његове управе (1816–1831) није било сукоба са преосталим Турцима“, објашњава Живановић. „Његов претходник Лука Лазаревић био је у готово ратним приликама, па су домети били скромнији. Онај ко би тада дошао у Шабац могао је видети конак, солидније путеве, објекте од чврстог материјала, цркву у изградњи- за то време, то није било мало. Сви који су посетили његов конак одлазили су са позитивним утисцима.“
Први војни оркестар у Шапцу основао је Јосиф Шлезингер, кога је Јеврем довео ради образовања своје деце. „Вујић бележи школу, апотеку, болницу, касарну- у Кнежевини Србији то је тада било изненађење. Постоји и магловито сећање на прве коњичке игре, приређене у част рођења сина Милоша, чиме је започета интересантна традиција у Шапцу, па и у Србији.“
Визија или лични печат?
Како је Јевремова визија града одржавала опште тежње династије Обреновић за модернизацијом и осамостаљењем Србије?
„Династија Обреновић је тек настала, као уосталом и „слободна“ Србија, па би било и врло упитно говорити о некој „визији“ као конзистентној политици Обреновића, а онда и Јеврема. Јевремова шабачка прича више је плод његове личности и околности него системских наређења“, наглашава Живановић. У прилог томе, додаје, кнез Милош је понекад имао и неповољне коментаре на Јевремове потезе, рецимо, када је довео Јевреја Димитрија Тирола за учитеља деце. Ипак, изграђивањем Кнежевине Србије паралелно јесте растао и утицај новонастале династије.
Документа о том периоду чувају се у Архиву Србије, САНУ и Међуопштинском архиву у Шапцу, док сведочанства савременика дају Јоаким Вујић, Георгије Магарашевић, Вук Караџић, Бартоломео Куниберт и други.
Дугорочни утицај. Како су га Шапчани доживљавали?
„Тешко је знати јер правих извора нема“, каже Живановић. „Јеврем је био оличење и представник српске самосталне власти , штитећи је од преосталих Турака, али је, лојалан Милошу, учествовао и у гушењу буна. Увођењем редовне војске 1825/26. од стотинак људи из Шабачке нахије, направио је још један искорак ка учвршћивању свог ауторитета, како према Турцима, тако и према Србима. Може се само претпоставити како су „новине“ које је Јеврем доносио у Шабац биле примане код локалних становника.“
„Његов утицај је неупитан. Уз „урбанистичко постављање града“, и данас имамо у центру града Цркву Светих апостола Петра и Павла, чију је градњу он започео. Тиме је ударио темељ новог, српског и модерног Шапца. Сећање на њега је снажно- главна улица носи његово име, бронзана макета постављена 2024. године, монументални подигнут споменик 2020. године.“
„Почеци модерне Србије су и почеци Јевремовог Шапца- без институција, кадрова, пуне самосталности. Град је требало градити из темеља, јер га у суштини није ни било. Кратак период самосталне српске управе током устанка, био је недовољан да се учине крупнији кораци.“
Златно доба- мит или стварност?
„Тачније је говорити о „Јевремовом добу“ него о „златном“. Историју често митологизујемо. Његове заслуге за развој Шапца у првом периоду скоро самосталне српске управе су велике и може се сматрати да је ударио темеље модерног града, али не треба правити неку врсту романтичне приче о том периоду. Како су га Шапчани заиста видели, остаје непознато, јер су сачувана сведочанства углавном виђенијих људи, од којих многи нису живели у Србији. Јеврем је био значајна личност у развоју Шапца, оставивши дубок траг до данас“, закључује Живановић.
Историја Шапца под Јевремом Обреновићем је време промена, трагања и искорака, у којем се варош ослањала на модерније токове Србије, а ипак задржавала своје сложене друштвене и културне нијансе. Разумевањем тог периода учимо да свако „златно доба“ има и сјај и сенку- управо та слојевитост чини прошлост живом и блиском.
Данас, пролазећи поред бронзане макете Јевремовог конака и под будним оком кнеза, осећамо да је ово било време када је европски дух продро у варош на Сави и трајно обликовао њен идентитет.
Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
