Црква Светог цара Константина и царице Јелени у Коцељеви ове године обележава 155 година постојања. Током бурне историје храм је неколико пута страдао, непријатељска војска га је претварала у затвор и магацин, а током повлачења Аустроугари су запалили цркву. Ипак, захваљујући верном народу, свештенству и општини, и данас опстаје на добробит Коцељеве и њених мештана.
Храм је подигнут по најбољем архитектонском пројекту
Црква Светог Константина и царице Јелене у Коцељеви подигнута по најбољем архитектонском пројекту који је тадашње Министарство Кнежевине Србије одобрило, грађена је у периоду од 1868. до 1872. године. Залагањем свештеника Љубомира Бабовића, на плацу који је за ту прилику дао у размену коцељевачки трговац и дугогодишњи председник општине Илија Ковачевић, никао је храм на добробит мештана ове варошице.
Прву службу у новој недовршеној цркви свештеник Љуба Бабовић одслужио је на Божић 1870. године. Следеће, 1871. године, по конкурсу који је расписало тадашње Министарство просвете и црквених дела Кнежевине Србије, иконописац Никола Марковић из Београда осликао је нови иконостас цркве коцељевачке.
-По архивским документима његова званична градња је почела 1868. године, али су припреме почеле доста раније што није забележено у архивским документима због локалног значаја. Иначе, сам храм је подигнут на имању некадашњег коцељевачког председника општине Илије Ковачевића који је овај свој плац уступио Црквеној општини за градњу храма, а за узврат је добио од општине Коцељевачке на другом месту парцелу и на тај начин, под руководством тадашњег локалног свештеника Љубомира Бабовића овај храм је зидан и сазидан пред крај 1870. године – објашњава Зоран А. Живановић, виши кустос у Завичајном музеју Коцељева.
Током ратних разарања неоштећене су остале само две иконе и крст
-У Првом светском рату Аустроугари су после повлачења српске војске 1915. године заузели, између осталих, и овај крај. Храм коцељевачки претворили прво у затвор за војне заробљенике, а затим, током окупације у магацин и на крају Првог светског рата, у октобру 1918. године, када су морали да се повуку, они су из освете запалили цркву. Међутим, како су били у великој паници, журби око повлачења, одмах су одступили, па је народ неком срећом имао времена да уђе, угаси пожар и да спаси оно што се спасити може – објашњава кустос.
Током ратних разарања страдао је и иконостас. Неоштећене су остале само две иконе и крст, које су са светим дверима касније враћени у садашњи олтар.
Комплетна обнова је урађена тек 1932. године, да би за време Другог светског рата црква доживела исту судбину као из првог.
Садашње иконе и орнаментику у цркви урадио је Жарко Ђукић сликар иконописац из Пивница од 2005. до 2008. године.
-Наиме, када је црква 1870. године коначно завршена, иконостас је урађен неколико година касније, тако што је расписан, веровали или не конкурс за његову израду. На конкурсу је однео превагу чувени сликар из Београда Марко Николић који је био члан Ученог друштва, што је данас еквивалент за САНУ и он је направио тај иконостас, који је, нажалост, страдао у пожару од стране Аустроугара 1918. године, али су успели да од овог иконостаса спасу све четири двери, као и две иконе – икону Богородице и икону Јована Претече, па је касније, када је црква обнављана, то поново уграђено у овај иконостас.
Међутим, од 1918. коцељевачка црква је била без иконостаса све до 1962. године када је поново иконостас урадио, овај пут чувени владика сремски, Макарије Ђорђевић, иначе родом из Коцељеве, који је финансирао његову изградњу. Човек који је урадио иконостас је био столар из Свилеуве Александар Новаковић, а по нацртима инжењера архитектуре, доктора Драгољуба Шарића из Београда – прича Живановић.
Велику обнову верници и свештенство започели 1995. године
Црква Светог цара Константина и царице Јелене је једнобродна грађевина правоугаоне основе, зидана од тврдог материја. Има три портала: западни, северни и јужни. Високи звоник покривен бакарним лимом доминира западним делом. Кровне површине су двоводне, са бибер – црепом као кровним покривачем.
Велику обнову верници и свештенство започели су 1995. године, а новим сјајем засјала је 2000. на прослави 130 година храма. Прошла је кроз бројне изазове служећи своју мисију, да би храму прилазио све већи број верног народа.
-Имамо живу цркву. Затекао сам 1995. године мали број верника који је долазио на Свету литургију, а сада, са радошћу вама да кажем до стотинак људи недељом је на Светој литургији, празницима још више. Нешто што можда имамо највредније у нашој светој цркви јесу мошти, то јест честице моштију Светог Зосима и Јакова, целебника туманских, мошти Свете Петке Параскеве. То јесу само честице, али кроз ту честицу ми гледамо лик Свете Петке и других светитеља, целебника, Светог Нектарија, а то сам добио од пријатеља наших архимандрита туманског, оца Димитрија који је био и гост наше цркве, што ми чини посебно задовољство. Посебно да истакнем, у задње две три године, епископ наш нови, Јеротеј је долазио три пута да одслужи Свету литургију с нама, што нам чини посебно задовољство – прича Јова Лазаревић, протојереј ставрофор.
Храм представља споменик културе од великог значаја
Теолог Јанко Радовановић из Коцељеве пре десетак година је финансирао рестаурацију светих двери. Општина годишњим буџетом издваја средства за помоћ цркви, а помаже и верни народ овог краја.
Црква је посвећена првом хришћанском цару Константину Великом и његовој мајци, царици Јелени и представља споменик културе од великог значаја.
Из беседе Владике Јеротеја
„Ових двоје светитеља представљају и две службе у Цркви. Прва је служба хришћанског цара. Цар Константин је поставши римски император издао Милански едикт дајући хришћанима да слободно исповедају своју веру. Он представља византијског цара као наследника старозаветних царева који су помазивани у Старом завету. Служба византијског цара је била да служи вери и Цркви, што видимо и из чињенице да је цар Константин сазвао Први васељенски сабор да би исцелио раскол и поделе у Цркви. Врхунац заједнице између државе и Цркве се назива симфонија, то је као однос душе и тела у човеку, и управо су наши Немањићи следили такав принцип владавине. Црква је била душа, а држава тело. Друга служба коју славимо кроз данашњу светитељку, царицу Јелену, је служба ктиторства, јер она је била први и један од највећих ктитора међу хришћанима, подигнувши храмове на местима где су се збили најважнији догађаји из живота Христовог. Ктиторска служба постоји до данашњих дана, иако је мењала форму кроз историју суштински је за њу битан тај однос према светињи и храму, јер ктитори су зидали храмове да би се у њима окупљали хришћани и служили свету Литургију. Зато се угледајмо на пример светих царева и подражавајмо их у овако великим делима.“
Пројекат је суфинансиран из буџета општине Коцељева. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
