У Србији је данас сачувано око 50 цркава брвнара. Јединствена архитектонска баштина настала као резултат богатог наслеђа народног градитељства, и поред рушења и спаљивања, опстала је у Подгорини, у селу Скадар код Пецке.
Посвећена Вазнесењу Господњем, подигнута је око 1720. године од стране досељеника из околине Скадра на Бојани, који су и дали име месту. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.
Историја
Према предању црква постоји још од 17. века. За то време више пута је паљена и уништавана од стране Турака. Од турских разарања сачувано је неколико старих реликвија међу којима су икона Св. Георгије убија аждаху, рад сликара Петра Николајевића Молера, икона Пресвете Богородице и кандило од ливене бронзе. Спољашњост цркве је украшена са шест лепо декорисаних стубова и изрезбареним вратима са западне стране. Црква је обновљена 1978. године.
Изглед и значај
Изграђена од брвана, у време када је дрво било најдоступнији материјал, својом лепотом и једноставношћу црква у Скадру никог не оставља равнодушним. Ту је и смештена, тик уз крошње столетних шума Подгорине.
Саграђена у скровитом месту омогућавала је миран духовни живот, а према усменом предању овде некада давно овде је био манастир са много монаха. Њена изградња везује се за сеобу породица из Албаније од којих је касније настало цело село Скадар.
– Настанак Скадра и подизање цркве везује се за долазак српских досељеника из данашње Албаније из околине града Скадра. Како то народна традиција говори на простор Скадра доселили су свештеник Трифун и двојица сељака Ђерман и Матија. Управо од њих потичу и све данашње породице у Скадру. Многи касније свештеници у цркви потицали су све до почетка 20. века управо од свештеника Трифуна – наводи Саша Перић, кустос Музеја општине Осечина.
Хроничар Радомир Поповић наводи да је још „Љуба Павловић записао свој разговор који је имао са Томом Поповићем, последњим свештеником из породице свештеника Трифуна. По том казивању које је преношено усмено, с колена на колено, без навођења тачних датума и година, поменута породица је у општем покрету сеобе кренула из села Драча, испод ушћа реке Дрим у залив Свети Јован (Сен Тјовани) и дошли су најпре у околину града Скадра (сва ова места су данас у држави Албанији). Када се десио тај покрет није нам познато. Код Скадра се нису дуго задржали већ су са стоком и својим народом дошли у близину Плава, на извор реке Лима. Ту су се такође задржали мало времена да виде куда ће даље да иду. Спустили су се низ реку Лим до Берана а одавде дођу у неко село у Пљеваљском Пољу. Ту се, каже се даље, сусретну са једним свештеником који им је препоручио да иду у манастир Рачу украј Дрине. Од манастира Раче су опет упућени у село Царину. Вероватно су се спустили низ Дрину, затим реком Љубовиђом а потом преко Прослопа дођу у Царину. У селу су затекли следеће породице које су ту већ живеле: Бубичићи, Раосављевићи, Мирчетићи и Брајићи. Лелеци су дошли после њих пошто се у истом приповедању каже да је свештеник Трифун опојао старца Лелека који их је довео у Царину из Херцеговине, испод Мостара, а Лелек се звао Никодим и сахрањен је поред пута на Гробовима у Скадру. Тројица браће су се населили у Царини у оном делу који се данас зове Скадар, а ово име су дали селу по изгледу на Скадар, кад из Скадарског језера избија река Бојана. Пратећи ток истог причања каже се даље да је свештенику Трифуну пошло за руком да подигне цркву која се и данас налази на истом месту“, пише Радомир Поповић.
Градили су је мајстори из Осата, из данашње Босне и Херцеговине, који су у то време упошљавани у Подгорини као врсни градитељи. Да су били мајстори свог заната види се по своду од дасака, изрезбареним стубовима и прозорима изрезаним у брвнима. Покривена је храстовом шиндром куваном у воску.
Како наводи протојереј-стафрофор др Радомир Поповић у свом истраживању „ЦРКВА БРВНАРА У СКАДРУ Храм Вазнесења Господњег“ цркву је подигао народ за своје потребе и она је делила његову судбину кроз целу историју све до данас. Према општим истраживањима цркава брвнара у Србији ’’најстарије цркве брвнаре настале су током последње две деценије 18. века или на самом почетку 19. века…” С обзиром на ову констатацију црква у Скадру спада у ред оних које су ’’добрим делом сачувале свој првобитни изглед и конструктивни склоп”. Павле Васић о цркви у Скадру каже да је ”два пута паљена, једном 1813, а пре тога, ма када да је то било, произлази да је постојала у 18. веку. Спомињу се два свештеника из Царина 1740. и 1770, што значи да је такав тип цркава много ранијег датума, свакако из прве половине 18 века”, Азбуковица, земља, људи и живот, Љубовија 1985. године“, наводи доктор Поповић.
И поред рушења и спаљивана, верни народ изнова и изнова обнављао свој храм.
-Данас у њој су сачувани неки од важних старих предмета и књига. Најважнија је свакако икона Светог Ђорђа који убија аждају који је лично насликао чувени Петар Николајевић Молер крајем 18. века. Такође у њој је сачувана још једна стара икона с краја 18. века икона Пресвете Богородице чији аутор је аутор непознати руски иконописац. Једно кандило од ливене бронзе такође је важан стари сачувани предмет, бројне богослужбене и црквене књиге из давних времена такође још увек се налазе у овој цркви – истиче музејски стручњак Саша Перић.
Имала је велику улога за вернике овог краја, све до подизања храма у Пецкој. У знак поштовања према свецу ком је посвећена, велики број мештана Пецке, Скадра и Царине, Спасовдан обележава као преславу.
У публикацији Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе наводи се да је о “црквама брвнарама y Србији релативно мало писано. Оне се углавном узгредно помињу. Тако, на пример, Димитрије Руварац објављује попис цркава Београдске митрополије око 1735. године, y коме се говори о већем броју дрвених цркава. Радослав Грујић публикује сличне податке. Цркве из овог и ранијег времена y Србији и Војводини помиње и др Душан Поповић, описујући народни живот и културне прилике, претежно из времена аустријске окупације. Јоаким Вујић y својим Путешествијама набраја многе цркве 1828. године. Обрађујући систематски све археолошке споменике и налазишта y Србији, Археолошки институт Српске академије наука публиковао је податке и о црквама брвнарама са територије западне, централне и југозападне Србије. Осим цркава о којима је писао, ту се говори о брвнарама y Горобиљу, Дубу, Миличиници, Севојну, Сечој Реци, Царини и Цветкама. О овим црквама писали су арх. Здравковић, др Зора Симић-Миловановић, др Ћоповух—Љубинковић, Р. Љубинковић, Зоран Тошић и др Слободан Ненадовић, илуструјући текстове архитектонским цртежима и фотографијама”, наводи се у публикацији Завода.
Дрвене цркве – сведоци православне вере
Цркаве од дрвета чија је изградња у Србији започела још у средњем веку, нису сачуване. Хроничар Теодосије, из XIII века, наводи да је Сава Немањић подигао већи број сеоских црквица. Писац Доментијан је у XIII веку такође писао о тој делатности Светог Саве, а значајне податке о средњовековним црквама брвнарама оставио је и архиепископ Данило, почетком XIV века, који каже: „где не стиже да цркву сазида, то заповеди да је начине од дрвета.“
Како су Турци строго забрањивали свако исповедање хришћанске вере па тек када је Аустрија завладала простором од Саве и Дунава до Западне и Велике Мораве, од 1718. до 1739. године, почело је подизање ових верских храмова. Из тог периода највероватније датира и црква у Скадру.
Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Осечина. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
