Међу благим обронцима и чемпресима, у срцу истоименог села на територији општине Крупањ, скривен је манастир Богоштица. Овај мирни кутак, где се историја, уметност и духовност стапају, одише спокојем који мами сваког посетиоца да застане, удахне и осети тежину векова.
Као метох манастира Соко, посвећен је Икони Богородице Тројеручице Хиландарске, а подигао га је епископ шабачки Лаврентије у свом родном селу, желећи да ту, где се родио и одрастао, остави траг духовности, уметности и захвалности.
У оквиру манастирског комплекса налазе се капела- верна копија некадашње Његошеве заветне цркве на Ловћену, конак који је некада био Дом српске поезије и спомен- чесма посвећена Десанки Максимовић.
Епископ је имао визију да осмисли здање посвећено нашој књижевници и песникињи Десанки Максимовић. Четири до пет година објекат поред цркве био је дом културних манифестација и сусрета песника, уметника и књижевника Србије.
-Назив Дом српске поезије „Десанка Максимовић“ ово здање је званично носило до 10. априла 2014. године, када комплекс, заједно са црквом, постаје мушки манастир посвећен Икони Пресвете Богородице Тројеручице Хиландарске, која се прославља 25. јула. Градња храма, по много чему специфичног и јединственог у Србији, започета је 2001. године и трајала две- три године. Саграђен је по узору на Његошев храм на Ловћену, који је био завет Светом Петру Цетињском, али су га, нажалост, комунисти срушили 1972. године. Ово можемо назвати његовом репликом- јединственом у нашој цркви. Постоји можда још неколико храмова оваквог облика, архитектонски названих ротонда – објашњава јереј Бојан Андрић.
У знак сећања на Пресвету Богородицу, иконостас је плаве боје. Свештеници, где постоји могућност, на празнике посвећене Богородици служе у плавим одеждама. Икона у храму је реплика оригиналне која се чува у Хиландару.
-Та икона је настала чудом, када је хришћанство било прогоњено, а Свети Јован Дамаскин, одан православљу, био подвргнут мучењу због своје вере. Рука му је одсечена, али се, молећи се Пресветој Богородици, зацелила. У знак захвалности, десна шака је израђена у сребру и подсећа на то чудо- како се, док је Дамаскин спавао, шака божијим чудом вратила на своје место. Икона је потом доспела у Хиландар захваљујући Светом Сави, где се и данас налази. Крајем деведестих година походила је нашу земљу и епархију, па су јој се многи верници могли поклонити- истиче јереј Бојан Андрић.
Епископ Лаврентије, родом из Богоштице, желео је да свом месту дарује храм и да у њему, у миру, буде његова земаљска постојбина. Одатле је кренуо у Крупањ, Лозницу, Београд, потом у свет, али је Богоштици увек остао посвећен. Изабрао је специфичан, у Србији редак архитектонски стил.
Монахиња Антуса показује место где је некада била постављена бина на којој су се одржавале песничке, књижевне и музичке вечери. Данас се на том простору служи литургија када су славе, будући да у самом манастиру нема довољно места.
-Владика је много волео Миру Алечковић, Десанку Максимовић и Јанка Веселиновића. Одушевљавао се њиховим песмама и имао чак молитвеник Мире Алечковић. Био је песничка душа. Сликањем икона, које људи и данас чувају овде, изражавао је ту своју уметничку страну. Најчешће је сликао Лазареву суботу и Мајку Божију, јер су то славе које се овде највише обележавају. Његова лична слава била је Свети Јован- прича монахиња Антуса.
-Био сам десет година у служби у Глоговцу, где је сахрањен Јанко Веселиновић. Владика је сваке године долазио када су се одржавали „Јанкови дани“. Читао је натписе на споменицима, застајао крај сваког гроба и споменика, желећи да види шта су људи писали о души и вечном животу. У тим стиховима које су ближњи посвећивали најмилијима проналазио је дубину и индивидуалну, посебну причу- додаје отац Андрић.
Сам назив места указује да су ту богопоштоваоци. Најчешће долазе верници околних села- Богоштица, Томањ и Шљивова. Литургије су редовне- зими, када је снег, служе се у капели, а лети на отвореном. Летњиковац је простран, са свим пратећим објектима- кухињом за припрему хране, великом и малом трпезаријом, гостопримницама, капелом, котларницом и другим просторијама.
На спрату конака налазе се собе и апартмани, као и сала у којој су се некада одржавали скупови. Раније је постојала економија, али је по одласку оца Нифонта то распродато и повучено. Подно манастира, два три километра од цркве, налази се археолошко налазиште.
-Владика Лаврентије, тада епископ западноевропски, на предлог свештеника проте Јакова Живановића, упознат је са археолошким налазиштем у свом селу. Након добијања потребних дозвола Завода за заштиту споменика Крагујевац и магистра Димитрија Мадаса, како пише у летопису цркве и Миливоја Васиљевића из Шапца, заједно су приступили истраживању. Пронађени су темељи који подсећају на храм, али са олтаром окренутим ка западу. Због тога се претпоставља да је реч о богумилском храму. Богоштица је, иначе, некада била рударска насеобина- истиче Андрић.
В. д. управника манастира данас је отац Милан Јагодић. Сваке недеље и за празнике свештеници из Крупња долазе да служе литургију. Комплекс омеђен импресивним дрворедом чемпреса који обликују прелепу амбијенталну целину, мир, тишина и дух који овде владају сведоче да Богоштица и даље чува ону првобитну мисију епископа Лаврентија- да ово буде место где се вера и поезија додирују, где духовност надахњује уметност, а уметност оплемењује душу. Време ће, као и до сада, исписивати странице њене тихе, богоугодне приче.
Пројекат „РАЂЕВИНЕ БЛАГО” суфинансиран је из буџета општине Крупањ. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
