Шабачка породица Михајловић већ шест деценија чува часовничарски занат од заборава. Иако се данас променио однос човека према сату, њихов приступ према механизму који мери време остао је исти. Од овог заната и данас живе, а унук Драган већ сада планира да настави породичну традицију.
-Овај сат куца као моје срце – каже сетно Јован Михајловић, који данас, поред свог старијег брата, са истом љубављу отвара и затвара једну од најпознатијих занатских радњи у Шапцу.
И не само овај, већ сваки на зиду или у витрини. У малој радњици у Карађорђевој, у 16 квадрата стало је све, и љубав и традиција. Ту је Милан Михајловић давне 1966. отворио часовничарску радњу, а његови синови касније наставили овај занат.
-Ми смо расли поред сатова и било је нормално да се заљубимо у њих, али и у сајџијски занат – са емоцијом прича Јован.
Та заљубљеност траје и данас, подједнако као од првог дана.
-Отац ме је учио занату. Ја сам тада, сећам се, имао око десетак година – прича, али и присећа се да га је отац најпре уписао у економску школу, али су сатови и љубав победили, па се вратио занату.
Тако је чувао прошлост од заборава у временима када је овај занат губио на популарности. Осим љубави, разлози су били и материјалне природе, па од њега ова породица и данас живи.
-Може да се живи, али мора пуно да се ради. Ту нема одмора. Људи мисле да је овде радно време до пет шест сати, али не знају да ја тек тада идем да радим у радионици – прича.
А за тај рад треба имати ум, мирну руку, оштро око, стрпљење и вољу.
-Основни алат је лупа са лампом, специјалне одвијаче, игле за вађење кључа, пинцета, разне четкице. Без лупе не би могло ништа да се види – објашњава врсни сајџија.
Нема сата који не могу да поправе. Али, то није само подешавање механизма, већ оживљавање нечијих успомена.
-Често нам је долазио човек који је био стар 95 година и тражио, како каже, да сат 100%, ради и ту нема шале, јер је њему то јако битно – описује однос љубитеља према успоменама.
Променио се и однос човека према времену, сату на руци, и будилнику покрај јастука. Тако су се затварале и радње, а ова делатност губила своје зналце. Ипак, Михајловићи су остали мајстори свог заната.
-Телефон је за разговор, а сат је за време. За старе заљубљенике у сатове, за људе који знају шта је сат, часовник остаје примаран за мерење времена – прича Јован, један од последњих сајџија у Шапцу.
За ово породицу и много више од тога, па ће добити и наследника. Унук Драган већ сада зна шта ће бити кад порасте.
Биће то четврта генерација у овој породици која ће чувати прошлост од заборава, и чија срца куцају попут најфинијег будилника.
