Да у животу не постоје границе, доказује Мирослав Јовановић, адвокат из Шапца, који је слеп од рођења. Иако се скоро цео живот суочава са предрасудама, кроз адвокатску праксу и активан живот доказује да су препреке само у глави човека.
Захваљујући напретку технологије данас размењује поруке са клијентима и пријатељима. Међутим, током образовања све се чинило црно, баш као мрак испред очију.
-Тада је већ кренула борба са књигама прилагођеним слабовидим особама јер их није било за средњу школу као ни за факултет. Сваку своју књигу ја сам морао прво да скенирам, па у почетку, док нису били развијени сви ти програми, да је штампам у Брајевом писму. То је захтевало велике трошкове, а књига од 300 страна када се пребаци, испадне примерак од 2.000 страна, што ми је задавало додатне потешкоће. Тешко је прочитати, а још теже научити – прича.
Он је успевао, и тако завршио правни факултет. Као превремено рођена беба, већ по изласку из инкубатора биле су мале шансе да види свет.
-Имао сам назирање светлости до пете године живота, да бих због очног притисак и тај мали спектар светлости касније изгубио – објашњава.
Али, није изгубио вољу за животом.
-Ја немам проблем. Сам идем до суда, до полиције. Јутрос сам ишао у пореску управу. Тамо где нема звучне сигнализације ја ослушкујем аутомобиле и тако се оријентишем када је зелено светло.
Без проблема свако јутро стиже са другог краја града до своје адвокатске канцеларије у ужем центру града. Ту као и сваки његов колега прима странке и припрема одбрану.
– Сваки документ прво скенирам да затим имам програм који заједно са сликама пребаци у формат да ја могу да га прочитам – прича Мирослав.
Често се и не примети недостатак вида. Кува кафу, распрема радни простор, а понекад и више од тога.
– У овој канцеларији нисам био два месеца. Када сам дошао приметио сам што цури у купатило. Онда сам узео алат и отклонио квар – прича овај необичан човек.
На полигону је сео на бицикл и у ауто за волан, плива у мору као и са предрасудама са којима се суочава цео живот. Ипак, понекад се увери и у супротно.
– Недавно сам имао позив по службеној дужности. Одвезао сам се таксијем до суда. Када сам се попео на трећи спрат приметио сам полицајце како су позитивно реаговати. Једноставно, има људи који ме и храбре и врло лепо реагују – каже.
Када би могао да види, имао би само једну жељу.
– Тренутно бих волео да видим само своју кћерку, која има две и по године. Ја знам како она изгледа, јер тврдим да имам још једно чуло више, али бих волео да је видим – искрен је Мирослав.
Оне друге оствариће без обзира што не може да види, јер има друга чула која га издвајају од других.
– Остало ми је још да скочим падобраном. Чекам да ми ћеркица мало порасте, па ћу и то да остварим. Лимити не постоје, све зависи како гледамо на свет – поручује.
Мало је оних који и примером и речима тако снажно мотивишу.
