У домаћинство Личанин из села Маови код Шапца стигла је принова. Реч је ждребету с којим власници, велики љубитељи коња, намеравају да осваја многобројне пехаре.
Тек му је три дана, а већ препознаје ко су му пријатељи. Младену допушта да га мази, иако га мајка вешто крије. Када газда Светомир уђе у шталу, умири се и његова мајка Тарапана, љубитељима коњичког спорта позната као љути противник на стази. Навикла је на руке коју су је седлале за трке. Сада је у новој улози и то је њена победа која је више обрадовала ову породицу него пехари освојени у галопској трци.
-Ја сам први приметио да се ждреби. Ту ноћ, баш пред Осми март, дежурали смо и обилазили је на сваких пола сата. Кад сам приметио да је ждребе кренула, отишао сам по оца. Онда је стигао ветеринар и помогао да се ождреби – прича Младен, који је одмах фотографију младунца поделио на друштвеним мрежама.
Он је ветеринарски техничар, али не ради у струци. Љубав према коњима је неописива за њега али и целу фамилију Личанин. То и не чуди, јер његовим венама тече крв прадеде, чувеног Милорада Личанина Лике, ненадмашног џокеја чијем рекорду се још нико није ни примакао.
За три деценије јахачке каријере постигао је чак 319 победа. То је око 11 тријумфа у сезони, што је чак и више од просечног броја тркачких дана једног бољег хиподрома у сезони. Љубитељима коњичког спорта довољно је рећи да је имао седам победа у Дербију, пет у Трајал Стејксу а осам пута у Сент Леџеру. Такав је био Личанин. И врхунски џокеј и узор у фамилији, па се унук од његовог рођеног брата, Светомир Личанин, Младенов отац, баш на њега угледао.
-Јесте он утицао на мене, али то је у нашој фамилији традиција и огромна љубав. Лике је дедин брат и он је био непревазиђен. А и ја сам још 1974. године, као петнаестогодишњак почео да јашем. Сећам се да сам два дана каснио у војску због дербија и победио сам – прича Света, који улар још није сасвим окачио о клин.
Све је стало у једну реч – љубав. Тада и одрицање буде лакше, што од хране, што од других задовољства. А и страх се лакше победи.
-Тада сам имао 53 килограма. Када сам се вратио из војске нагурао сам до 70, па сам морао да вратим на 56. Није било згодно. Не бих то ником препоручио, али то је љубав. Треба знања и искуство, у питању су секунде, а са коњима не можете да се договорите унапред шта да раде – прича.
Падова је било, каже, само је питање које памти а које жели да заборави. Понекад га кости опомену. Све је то део стажа џокеја у ком влада невероватно узбуђење и кад губи и када добија.
-Никад нећу заборавити кад мој коњ није излетео правилно из старт машине. Ја сам тада мало ногом закачио за врата и откинуо део каиша. Ја сам био на челу, а онда су сви кренули преко мене. Било је страшно. Била је још једна велика повреда од које и сада осећам бол у глави. Ја сам оседлао коња и подигли су ме у боксу на њега. Међутим, он се изненада окренуо на леђа и бацио ме на зид. Тад сам ударио главом – прича овај џокеј који се званично није пензионисао али се последњих неколико година такмичи само у сулкама.
Пет центиметара га је делило од победе у дербију, али је победничких пехара било на десетине. Што коња у галопу, што у седлу. То је за Свету и више од љубави, јер баш ту му се десила љубав на први поглед.
-Ја сам ишла у школу јахања и ту смо се срели. Волела сам коње. Ми смо кући имали један пар којим су се моји тркали када крену у сватове. То ми се увек свиђало. Онда сам на хиподрому упознала Свету. Заљубили смо се и узели. Касније сам ту љубав пренела на Младена. Он је имао само четири месеца када сам га носила на трке. Оставим га коњарима да га чувају, а ја идем напред да гледам и навијам. То је невероватно узбуђење, али и страх. Кад наше грло трчи, ја болујем данима – прича Драгица.
Породица Личанин генерацијама гаји ове племените животиње. Трке не пропуштају али не желе да им штала буде празна. Сада је пуна као и њихова срца која невероватно куцају када их тимаре, седлају или уживају у брзини на њиховим сапима.
