По ХИ Зорки и Радио Шапцу град крај Саве најбоље се познаје. Уз гласове спикера и водитеља некада најслушанијег радија Југославије расле су генерације, а исте жеље и поздраве слушали су наши људи од Мачве до Норвешке. Студио српског Нешвила, одакле се кретало пут естрадне и медијске славе, данас крије трагове давне распеване јесени.
Уз минималну студијску опрему и предајник јачине 50 вати, у Карађорђевој 17, згради матичне куће – Гласа Подриња, 20. децембра 1969. своју легендарну причу започиње прва радио-станица у Шапцу.
Најпре су се чуле речи спикера Слободана Ћурчића: „Овде радио Шабац, на таласној дужини 258 метара, почињемо емитовање свечаног отварања наше радио станице“ – бележи Витомир Бујишић у својој књизи Штампа и радио у Подрињу.
Прву екипу Радио Шапца чинила су имена која ће врло брзо илустровати свакодневицу читавог региона – главни и одговорни уредник Томислав Јеротић, спикер Слободан Ћурчић, новинари Јован Радосављевић, Предраг Ивановић, техничар Живорад Трифуновић.
Како је чујност била исувише мала за потребе овог краја, а интересовање слушалаца све веће, колектив Гласа Подриња предузима кораке за повећање капацитета предајника и других уређаја. Ново доба за Радио Шабац почиње пуштањем у рад десетокиловатне радио-станице на таласној дужини 379 метара, 1971. године.
– Нисмо се чули најбоље у Владимирцима, а у Коцељеви се уопште нисмо чули. Пошто се нисмо чули на широком подручју, да бисмо привукли људе, у почетку смо измишљали жеље и поздраве, чак смо се плашили да не погодимо нечије име. Али када смо набравили десетокиловатни предајник и урадили антенски систем на Мишару, јављали су нам се из свих подручја Југославије и из околних држава, наши радници слали су поздраве из Немачке – каже некадашњи руководилац маркетинга и директор Радио Шапца Веља Милошевић.
Поред сталних новинара и репортера ангажују се и дописници из околних општина, бројне су емисије из привредног, културног, забавно-спортског и политичког живота, врше се преноси свих важнијих догађаја, али програмску ширину условљављавао је буџет.
– Мало је било друштвених средстава, 98 одсто смо сами зарађивали. Нису жеље и честитке саме доприносиле финансијама, него су привлачиле слушаоце, па су директори предузећа пратили ко има честитке, он је слушан и на тој бази давали рекламе. Минут рекламе био је десет пута скупљи него жеље – објашњава Милошевић.
Врло брзо постаје најслушанији радио у Србији, а и шире. Донка Димитријевић, Брана Илић, Вера Драгојловић, Милан Вулетић препознатљива су спикерска имена. Са разних страна континента свакодневно је у редакцију стизало на десетине писама у којима су слушаоци упућивали поздраве, питања, жеље. Сам Радио Београд је на првој страни свог билтена писао: Народ плаћа претплату Радио Београду, а слуша Радио Шабац.
– Године 1971. набављен је десетокиловатни предајник, а већ наредне, 1972. били смо други по слушаности у Србији, одмах иза Радио Ниша. На прво место дошли смо наредне 1973. И тај примат смо држали неких 17 година, нико није могао близу да нам приђе – каже некадашњи директор.
Немерљив успех Радио Шабац доживеће са фестивалима народне музике Распевана јесен, Хит парада и Песма лета – манифестацијама које су пуниле хале широм бивше Југославије и Европе.
– Распевана јесен кренула је прво по сеоским школама да бисмо подигли домове културе –приход је ишао на обнављање сала, тако је било првих година. Онда смо кренули по халама у Србији и Распевана јесен убрзо је покривала целу бившу Југославију, и земље у иностранству. Са нама је ишао народни оркестар, десетак певача аматера и двадесетак најпопуларнијих певача. Нема певача који није био на Распеваној јесени – прича Милошевић и додаје:
– Дневно смо имали по два везана концерта, рецимо Карловац – Загреб, Крањ – Љубљана. Дворана Тиволи у Љубљани примала је 6 000 гледалаца, а ми дајемо два концерта за дан. Једном су нас њихове надлежне власти замолиле да од 23 сата ноћу пустимо још један концерт јер је толико људи остало испред хале, да су се плашили да не направе штету – сећа се.
Песмама је окићена и музиком свака грана, поклони се Нешвил Шапцу, стиже јесен распевана. Какав Лондон, Вашингтон, у Шабац идемо, с распеваном јесени да се проведемо, стихови су које је шабачки песник и један од уредника програма Радио Шапца Драгиша Пењин написао, а отпевао Шабан Шаулић.
И прва песма краља народне музике Дајте ми утеху, први пут емитована је управо на таласима овог радија.
Радило се много, постизали су се изванредни резултати, а живот се одвијао као у једној породици.
– Знали смо ко шта руча у својој кући. Владала је изванредна атмосфера. За 29. новембар и 1. мај славило се по пет дана, ишли смо на излете у иностранство. Нико није гледао на радно време, али је и плата била изнад просека.
Са ове временске дистанце поставља се питање пада слушаности – да ли је то умањен домет, промена руководства, укидање народне музике или недостатак воље радника – одговор помирује све наведене разлоге.
– Радио Шабац се највише слушао због добре музике, али то није била само народна – од првог дана имали смо добре музичке уреднике – Сава Терзић, Милорад Пантелић, Бранка Којић. То је био радио који је имао највећи фонд плоча у Србији. Ако неки певач сними плочу данас, већ ујутру стиже у Радио Шабац, свим певачима је то било важно. Примера ради, Мики Јевремовић ми је једном приликом испричао да му је турнеја кроз Југославију, у организацији Радио Шапца, донела невероватну суму новца – каже некадашњи новинар и управник Радио Шапца Бранко Јелић.
Јелић доноси и анегдоту која сведочи о способности и стручности радника ове установе.
– Радио-пренос наступа Металопластике у Мадриду рађен је помоћу ухера магнетофона, који су наши техничари тамо однели. Зоран Амиџић радио је тај пренос. Шпански техничари су гледали са чуђењем шта се дешава – сећа се он.
Без обзира на сучељене ставове о успону и паду популарности, немогуће је оспорити квалитетан информативни и културно-уметнички програм радија.
– На Радио Шапцу пуштао сам Џенис Џоплин и Џимија Хендрикса пре него што су били планетарно популарни. Међу првима имали смо емисију о панку – истиче музички сарадник и дугогодишњи уредник Ноћног програма Радио Шапца Иван Глишић и додаје да је мноштво садржаја било намењено управо младим суграђанима.
– Ноћни програм се звао Ини мини мани мо, замислите, млади у Шапцу су се поздрављали тако. Мирили смо навијаче Партизана и Звезде, политичке фракције, позивали на дијалог, на прихватање различитости мишљења, деловали васпитно. Били смо врло слушани, популарни. Јављали су нам се и из Норвешке, слали писма. Једне ноћи су обожаваоци ноћног програма из целе Србије изненада дошли код нас и остали у Шапцу три дана – прича Глишић.
Средином деведесетих чувено шабачко радијско гласило креће силазном путањом. Популарне плоче и познате гласове прогутале су прве две деценије новог века незаустављивих медијских убрзања, а од старе славе и професионалног полета мало је остало. Након неколико неуспешних покушаја, Радио је, заједно са Телевизијом Шабац, коначно приватизован крајем 2015. године. Од тада ствари се нису промениле на боље. Српски Нешвил данас има локалну фреквенцију, исту такву слушаност и све неизвеснију будућност.
Из серијала НАСЛЕЂА ТРАГ. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
